понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:33
ПОГЛЕДИ

Када вукови брину о овцама

Долазак нове економске кризе могао би додатно да драматизује постојеће социјалне тензије и да још жешће уздрма социјалну и политичку структуру развијених држава
Аутор: Небојша Катићуторак, 10.12.2019. у 18:00

Последњих педесет година капитализам је функционисао на прокламованој доктрини по којој корпорације имају само један задатак, а то је да брину о добробити акционара. У таквом амбијенту интереси других актера (такозваних стејкхолдера), оних који су повезани са корпорацијама и зависе од њих – радника, добављача, купаца, локалне заједнице и коначно државе – апсолутно су били подређени интересима профита. Свака другачија помисао је доживљавана као социјалистичка бесмислица.

Најпознатија аргументација за овакав став дата је далеке 1970. године  када је чувени економиста Милтон Фридман објавио текст у „Њујорк тајмсу” под насловом „Социјална одговорност бизниса је да увећава профит”. Нобеловац Фридман је био најутицајнији економиста друге половине 20. века, гуру неолиберализма, и његови (олако) изношени политички ставови брзо су постајали општеприхваћене „научне” мантре.

Фридман инсистира да корпорације, правећи профит, немају никакву другу одговорност осим да поштују основна друштвена правила – законе и етичке узансе. Ако директори акционарских предузећа баш желе да се играју социјалне одговорности и да буду галантни према спољним актерима, они то могу да раде само својим личним новцем. У том контексту, добровољна давања корпоративног новца за „више циљеве” представља облик неовлашћеног самоопорезивања.

Када је Фридман писао свој текст радничкој класи је ишло веома добро – синдикати су били јаки, реална сатница америчког радника била је у зениту, a удео плата у бруто домаћем производу био je на нивоу који никада касније није достигнут. До 1970. реална просечна примања америчке породице расла су по годишњој стопи од око три процента, да би од 1970. до данас та иста стопа једва прелазила пола процента. Касних шездесетих, па и раних седамдесетих глобализација није била ни у повоју.

Од Фридмановог текста до данас, свет се драматично променио ушавши у период који неки теоретичари називају хиперглобализацијом. Јурећи за профитом корпорације су измештале погоне по свету, тражећи што јефтинију радну снагу. И нико се није превише секирао што је одлазак великих предузећа из матичних држава често за собом остављао економску и социјалну пустош. Тврдило се да ће моћ тржишта решити и те, као и све друге проблеме и неравнотеже.

Огроман новац трошен је за политичко лобирање и за финансирање институција које су у јавној сфери промовисале интересе најбогатијих. Пажљиво је стваран законски и интелектуални амбијент у коме корпорације могу да раде шта пожеле – да не плаћају порезе, да запошљавају и отпуштају раднике под условима које само оне диктирају, да раде у дерегулисаном амбијенту и да не дају ни пет пара за еколошке или социјалне последице онога што раде. Речју, највеће корпорације су постале јаче не само од малих држава, већ и од оних најмоћнијих.

Последице такве политике су систематско погоршавање положаја радничке и средње класе у развијеним државама, убрзани раст социјалних неједнакости и урушавање социјалних функција држава. Велика рецесија 2008/09. године прелила је чашу незадовољства и довела је до озбиљнијег преиспитивања Фридманове доктрине.

Та доктрина се данас гневно „преиспитује” како на изборима тако и на улици. Протест се исказује гласањем за „популисте” (леве или десне, свеједно), и/или агресивније – насиљем и нередима на улицама великих градова. Долазак нове економске кризе могао би додатно да драматизује постојеће социјалне тензије и да још жешће уздрма социјалну и политичку структуру развијених држава. У таквом сценарију замисливо је и да на власт дођу снаге које би се могле озбиљније супротставити тоталној доминацији великих корпорација.

Помало парадоксално, „профитну доктрину” данас преиспитују и они који су од ње имали највише користити. Мудрији, или можда перфиднији део светске пословне елите свестан је ризика неконтролисаних промена и покушава да контролише социјалне штете настале глобализацијом. Они у јавни дискурс поново уводе социјалну одговорност предузећа и интересе стејкхолдера, а чак се, тобоже, исказује и брига због зјапећих неједнакости. Најпознатија имена глобалног капитализма, удружена у неколико пословних група, све чешће говоре о инклузивном капитализму, о потреби да се инвестира у образовање и инфраструктуру, па чак и о потреби да се порези за најбогатије повећају.

Скептичнији део публике верује да је реч о маневру да се отупи оштрица незадовољства тиме што ће пословни лидери симулирати емпатију и бригу за накарадно друштво које су сами креирали. Чини се да је циљ ових иницијатива да се власници корпорација и управљачке структуре призову памети и самоконтроли грамзивости. Тиме би се систем добровољно и козметички реформисао изнутра како би се избегло да га неко други реформише споља и радикалније. Тешко је поверовати да те иницијативе могу дати резултат, да могу довести до стварне реформе система и да ће капитал добровољно пристати да чува друге од себе. Није у природи вукова да брину о овцама.

Пословни консултант

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари15
8a671
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beba
sjajno.istina.svaka cast.
Marin
Hvale vrijedan komentar gosp. Katića o tamnoj strani kapitalizma, tržišne privrede i multinacionalnih kompanija. Ipak, ne čine kapitalizam samo multinacionalne komapnije u kojima gramzivost jest frapantna. Tu ima i mnoštvo "normalnih" kompanija čiji su vlasnici odavno shvatili da im profit mogu donijeti samo zadovoljni i porodično sređeni radnici. Takvi poslodavci brinu o svojim radnicima. U svakom slučaju neke promjene su nužne, ali nikako u marksističkom smjeru... S poštovanjem
Раде Ковачевић
На светској сцени имамо прогресивну концентрацију и централизацију капитала: мање од 10% светског становништва монополисало је на подлози прватног власништва над срествима за производњу више од 85% укупних светских ресурса!? Какав се процентуални однос између дохотка произвођачке и поседничке класе може очекивати половином овог века и како ће да се решава антагонизам између "друштвеног карактера" производње и "индивидуалног присвајања"? Дакле, какве су промене светског поретка нужне!?
Препоручујем 19
Раде Ковачевић
Начин решавања рецесије 2008/09. највише је разљутио теоријске неолиберале, будући да они верују да се сви економски проблеми аутоматски решавају деловањем "невидљиве руке" конкуренције, а не "реметилачком" методом државног интервенционизма! Ни господин Катић, који је оправдано заслужио поштовање јавности, готово никада у својим занимљивим анализама не користи реч експлоатација (произвођачке класе од стране поседничке класе), избегавајући критику суштинске унутрашње противуречности капитализма.
Milovan
Nije u prirodi vukova da brinu o ovcama je tačno. Ali ima i ona narodna koja kaže da se ovca celi život boji vuka, a glave joj na kraju dođe čoban.
Stari realista
Jos jedna sjajna analiza trulog kapitalizma.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља