уторак, 28.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Земљоделац Новко није се вратио својој Јулки и нејачи

Аутор: Бранко Пејовићсубота, 07.12.2019. у 17:50
Новаков споменик на локалном гробљу (Фото - "Наш траг")

Сећања на нашу славну прошлост својим радом посвећено чува косјерићко Општинско удружење потомака ратника 1804–1920. „Љубомир Марић”. Оно издаје и „Наш траг”, лист за чување и неговање традиција ослободилачких ратова Србије. У осмом броју тог часописа, управо представљеног у Косјерићу, уз остале је и прича „Ако се не вратим”. О ратном страдалнику Новку Маринковићу, земљоделцу из косјерићког села Годљева.

Новко је био обичан народни човек, син јединац и узданица својих родитеља, чувар имена и оџака. Одан муж Јулке и брижан отац петоро деце: Олге, Милорада, Миодрага, Стаменка и Милице. Ратна срећа га није хтела. Погинуо је у пуној животној снази у Великом рату, у својој 36. години. Бранећи пред окупатором отаџбину, нејач, кућу, њиву...

На судбину хранитеља и бранитеља Новка Маринковића и његове Јулке, хероине удовице с петоро малишана, текстом за „Наш траг” емотивно подсећа Владанка Лазић, њихова праунука, унука Милорадова, ћерка Обрадова. Брани их, како каже, од времена и заборава.

Новко је био борац Дринске дивизије другог позива. Погинуо је подаље од свог Годљева, код реке Саве. Почива међу саборцима у заједничкој гробници код Обреновца, на последњој одбрани од продора окупатора у Србију с јесени 1915. године. Новково име је међу 680 уклесаних на зиду нове цркве Светог Ђорђа у Сечој Реци, а споменик му је у годљевском гробљу.

– Он је родитељски непребол, деценије туговања његове породице и дуже од века сећање потомака који с колена на колено преносе све тање повесмо успомена. Он је суза неисплакана његове храбре жене Јулке и вечити жал његове деце за сигурношћу очинске руке. Он није гледао своје синове како постају људи, нити ћерке како израстају у лепе вредне девојке, ни свадбе није правио, снахе ни девере није бирао. Његове руке нису прихватиле ниједно од тринаесторо унучади, није их цупкао на крилу, брао им јабуке ни доносио пиљке да се поиграју – пише праунука у том тексту, па подсећа на речи славног генерала Франше д Епереа о српским земљоделцима ратницима, какав је био и Новко: „То су сељаци Срби тврди на муци, трезвени и скромни, горди на себе, господари својих њива. А када је дошао рат они су без напора постали војници, најхрабрији од свих.”

Године 1914. загрмеле су прве ратне трубе и историја је променила ток, а обични мали животи нашли су се у страху и неизвесности. Читаво једно поколење позвано је у одбрану нападнуте отаџбине. У једну јесењу зору у дворишту Маринковића опраштају се Новко и Јулка. Окружена дечицом, она испраћа свог мужа и хранитеља у Велики рат. Он очински љубећи косу најстарије кћери Олге каже: – Помози мајци, ти си јој одмена –  а синовима милујући им главе: – Слажите се као браћа, чувајте мајку и кућу. На растанку Новко у наручје приви најмлађу Милицу.

А онда Јулки, чврсто јој стишћући рамена, заусти: – Ако се не.... – Немој – крикну она, а рука јој као откинута из рамена, као одапета стрела полете његовом лицу и слеђени прсти као преплашене сенице спустише се на његове усне. – Немој, не говори, вратићеш се!... – Ти знаш, ти ћеш знати све  – доврши Новко своју мисао, изостављајући оно злокобно „Ако се не вратим”. Поправио је капу, прекрстио се и кренуо низ двориште. Остављајући своје шћућурено јато без јутарњег цвркута.

Зборно место било му је Ваљево, да би затим са јединицом отишао на ратни распоред код Остружнице. И дуго је тако грувало од Ваљева и Београда, све до Годљева одјекивало, да би у јесен 1915. стигао глас да је Новко страдао. Шваба је наваљивао преко Саве и тешко гранатирао Обреновац, једна граната је погодила бараку где се смењивала Новкова чета, нико није преживео.

Кад је сазнала за погибију мужа Јулка се заљуљала као громом погођена. Али није имала времена за сузе: стегла је срце, повезала црну мараму, окупила децу и наредила им да се пазе. Ујармила је волове и кренула на свој најтежи пут, да погинулог човека врати кући. Притекао јој је и један рођак, путовали су скоро недељу дана до одредишта по блатњавим путевима.

Два дана је чекала крај скеле на Сави код Обреновца, није се могло проћи од војске и рањеника, запрега и оруђа. Пришао јој је један официр: – Даље не можеш, а нама су потребни твоји волови и кола. Имаш ли децу? Онда се врати, њима си потребнија. Овде сада не можеш тражити свог човека, обележићемо гробове, па кад све прође...

Празних руку и срца Јулка се вратила деци. И ту почињу њене одсудне битке, да их тек стасале сама изведе на животни пут. Постала је и отац и мајка, глава породице, а чега год да се лати недостајао је Новко и његова реч, рука, савет. Ипак деца расту и јачају, мајци помажу и послове преузимају, затим и своје породице стварају. Рађају се унуци, живот иде даље.

Нана Јулка, како су је сви звали, дочекала је и лепе дане, али је и у тим тренуцима говорила да јој је њен Новко највише недостајао. Јер баш о томе су удвоје сањали: да им деца порасту, унучад их обрадују, а они заједно остаре. Али сурови безосећајни рат срушио је те снове.

– Данас Новкових и Јулкиних потомака има на разним странама, и у иностранству. Најмање у Годљеву, нажалост. Нанину кућу посећују и светло пале Миодрагови потомци. У Миодраговој кући се још ватра ложи, све тања. Родитељском дому је најприврженија остала Стаменкова ћерка Милијана – пише на крају овог упечатљивог текста Владанка Лазић.

 


Коментари8
8debb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Nikolić
Stanovao sam na periferiji palanke, u neposrednoj blizini je bio jedan "krajputaš", koji me je svaki put privlačio! Slova su oštećena i nije se moglo videti koji tu junak leži! I, posle toliko vremena, taj spomenik nisam zaboravio! I nije kraj toj zloj sudbini srpskog junačkog roda! Zla sudbina se još tragičnije događa na grobu našeg junaka: Dana 19.09.1944.godine tu je bio položaj JVuO, i zarobljeno oko dvadesetak vojnika, svi bez oružja! I svi su streljani kraj našeg NOVKA junaka! Tragedija!
Zoran Knezevic
Uvek me dirnu i "u srce" pogode ovih nekoliko suvoparnih reci, isklesanih na spomenicima onih ljudi, cije kosti pocivaju negde na drugom mestu, daleko od ljubljenog rodnog sela i porodice, koja je uzalud cekala. U njima je toliko boli i osecanja, toliko mnogo recenog, da ne moze stati ni u romanu od 1000 stranica. To mogu da shvate samo potomci tih junaka. Neka im je laka zemlja i posle toliko godina. U mojoj Toplici postoje sela gde se nije vratilo 50% onih koji su otisli u ratove 1912-1918.
Bratislav Tanasković
Svaka reč teksta stvara živu sliku. Možda zato što je opis prelep, a možda jer u sudbinama naših predaka ima velike sličnosti. Hvala Novku i saborcima, hvala i majkama čije je srce kao kuća.
Siniša Stojčić
Moja prabaka Mitra, ostala sa osam siročića. A pradedi se ne zna ni grob. Zna se da je umro 1915. u Ripnju od tifusa, narednik Ilija Popović iz Krajinskog puka, Timočke divizije. U Ripnju nema ni obeležja, ni vojničkom groblja. U porti crkve postoje neki spomenici, ali na njima nečitka slova
Slobodan Mikavica
Hvala vam za ovaj tekst! Predivno! Ovo je Srbija, po cemu je postalà slavna i na koju se ponosim.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља