понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 09.12.2019. у 19:00 Александар Апостоловски
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Громобран с Андрићевог венца

Ко заиста представља опасност по Вучића: идеолошки хетерогена опозиција или они који су му се заклели на вечну верност

Уместо да најповерљивији људи Александра Вучића буду његов громобран, он је постао громобран за њих. Да ли се, бранећи их од афера које се нагомилавају у његовом окружењу, што стварних, што измишљених, сетио да угради уземљење? Прекаљен у политичким играма, с идеолошки хетерогеном опозицијом као противником, од којих су многи долазили у његов кабинет као своји, а излазили као много више његови, знао је да по његову власт много већу опасност представљају они који су му се заклели на вечну верност, на олтару Српске напредне странке.

Стара политичка теорија је показала да чим отворено првенство у јачини обожавања почне, оно укида сваку доњу границу доброг укуса. Угледни полтрони очекују овоземаљске благодети, а како такви обично немају меру сви који чекају у реду да му целивају руку на крају ће му одгристи барем прст.

Како Александар Вучић зна за тај нежни канибалистички обичај у Срба, више пута је упозоравао своје људе да неће више да их гледа како машу „Валентино” и „Шанел” торбицама, упозоравајући на страначким скуповима да ће на листу увести младе и образоване људе и променити већину министара. Да ли се у том рукаву крију нови Вучићеви џокери за наредна времена, који би требало да покрију брљотине мангупа у његовим редовима?

Али од најављиване кадровске кошаве унутар СНС-а није задувао ни поветарац, осим у случајевима када је притисак јавности био толико снажан да је председник Општине Гроцка Драгољуб Симоновић извесно време провео у затвору, због сумње на подстрекавање паљења куће новинара Милана Јовановића. Суђење је у току, као и Јуткино.

Умисливши да је недодирљив, Милутин Јеличић Јутка, дугогодишњи председник Општине Брус који је осетио кад да „прелетка” из Нове Србије Веље Илића у СНС, постао је фото-робот бахатог шерифа на локалу који апсолутистички влада својом територијом. Уз лингвистички допринос, попут „љубкања” и „волкања”, користио је много више политичку моћ, „желкајући” да пипка своје сараднице. Схвативши када је време да напусти Вељу и огрне Вучићев шињел, а то се догодило када је Веља остао без власти, Јутка је својом прељубом показао да је остао веран ономе кога једино и искрено воли. Дакле, самоме себи.

Ако је градоначелник Лесковца Горан Цветановић, својим перформансима, попут прерушавања у фараона, чиме је ваљда желео да покаже како и јужна пруга има свог Кеопса, изазвао мању штету од власника Јуткиленда и Симоновића, без обзира на то што је пре неколико дана откривено како је Фараон своје име уклесао на чесми на самом улазу у градско гробље, сви они су своје бизарности покушали да избришу позивањем на верност Вучићу.

Случај Зорана Бабића је индикативан. Иако је управо од свог шефа прозиван због бахатог понашања, уз препоруку да, уместо на Брионима, пронађе плажу у Сопоту, Бабић није прикочио у демонстрацији своје долче вита. То не значи да је он возио службено возило које је на наплатној рампи, великом брзином, ударило у кола која су стајала. У тим колима погинула је Станика Глигоријевић. Не само да се Бабић није удостојио да посети породицу и изјави саучешће, већ је у међувремену, с Ацом Лукасом, певушио тужне песме, пушећи томпус. Породицу Глигоријевић посетио је Вучић лично, док је Бабић остао на месту в. д. директора „Коридора Србије”. Бабић није пронашао море у Сопоту, његова потписана оставка из моралних разлога није усвојена на Влади већ 10 месеци, а разлог због ког Вучић чува Бабића вероватно зна само он сам.

Ако такву болећивост показује како не би попустио пред захтевима опозиције, онда греши јер су људи који су гласали за њега, као главни узрок својих промашених живота током пљачкашке транзиције, скенирали клептократску елиту – савез политичких странака, тајкуна и мафије који управљају животом и смрћу, медијима и привредом, прошлошћу и будућношћу. Према истраживањима јавног мњења, бирачи и даље верују да је Вучић тај који ће их ослободити српске аждаје.

Међутим, ако је Бранку Стефановићу, оцу министра полиције, пало на памет да уђе у послове трговине оружјем, а син Небојша га није упозорио да ће му тиме на главу натоварити много више проблема него да му је за рођендан поклонио мине из „Крушика”, макар и по повлашћеним ценама, сада је на Вучићу да процени да ли ће на резервну клупу послати једног од својих најближих сарадника или ће се сам бавити деминирањем последица афере „Крушик”. Сличну дилему вероватно има и око Синише Малог, који је показао да уме да стабилизује како личне, тако и државне финансије, али није одолео да испред свог имена дода и „др”. Малом је за плагијат пресудио Универзитет. Да ли ће то бити довољно да га се одрекне и Вучић?

Човек који одлази код Владимира Путина и Ангеле Меркел, а прима Емануела Макрона и Си Ђинпинга, не само да се налази пред хамлетовском дилемом шта да учини са Стефановићем и Малим, већ мора да брине и како је члан градске владе Драгомир Петронијевић, члан Главног и извршног одбора напредњака, увлачио у владајуће кругове Предрага Колувије, који је, уместо узгајања органског поврћа, почео да сади марихуану.

И Борис Тадић је, признајући грешку ДС-а у афери „Бодрум”, избацио себе у политичку орбиту, али све се завршило на томе. Нико од демократа није одговарао. Борис се покајао и унапредио Бојана Пајтића, који је с места шефа посланичке групе постао председник владе Војводине. О томе сигурно размишља Вучић, али је питање да ли ту свест имају појединци из његове екипе који вероватно никада не би били изабрани да којим случајем, на било каквим изборима, имају било каквог противника. А избори само што нису.

Зато је Вучић постао громобран, али мора да зна ко му чува леђа, али и још више – ко је спреман да му забоде нож у леђа. Тај радни задатак је у опису опозиције, али српска историја показује да то углавном не чине они у непријатељским рововима, већ они који се најдубље клањају.

Коментари2
c811f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
Dok su Kant i Hegel balansirali po mogucnostima nemacke gramatike , narocito dugackim recenicama sa mnogim medjurecenicama tako da je citalac stalno morao da se vraca na pocetak recenice sa ishodom da niko nije procito do kraja ''Kritiku cistog--'' a kamoli ''Prakticnog uma''. To je zbog granica nemackog jezika sa samo 4 ''padeza'' te nemogucnosti izraza kao ''sneg se beli'' a ''reka se plavi''. Nas Aleksandar demonstrira ne samo lepotu srpskog jezika nego i njegove ''bezkrajne mogucnosti''.
Sotir Gardačić
Aleksandre Veliki

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља