уторак, 28.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:30
ИНТЕРВЈУ: ВЕРНЕР ХЕРЦОГ, немачки редитељ

Као стршљен који јури и убада

Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 08.12.2019. у 20:00
(Фото ЕПА/ЕФЕ/Clemens Bilan/Pool)

32. ЕФА
Берлин
– За пола века професионалне каријере више од седамдесет филмова. Овако интензиван, енергичан и динамичан филмски живот можда би значио превише за неког другог, али не и за легендарног немачког филмског, позоришног и оперског редитеља, сценаристу и глумца, песника и писца Вернера Херцога Стипетића (рођен у Минхену 1942. године, од оца Дитриха Херцога и мајке Елизабете Стипетић), који је са 16 година режирао свој први филм, још 1962. основао и сопствену продуцентску кућу, снимио до сада више од 70 филмова и женио три пута.

На свечаној церемонији доделе „европских оскара”, синоћ у Берлину, Херцогу је уручена награда за животно дело од стране Европске академије за филм, за коју он каже да „ласка, али га је истовремено одвукла од лосанђелеског монтажног стола за којим се монтира његов последњи филм”.

У разговору за „Политику” у хотелу „Софител” на Кудаму, Херцог – који је светску филмску кинематографију задужио делима попут „Тајна Каспера Хаузера”, „Војцек”, „Фицкаралдо”, „Носферату”, „Крик камена”... – открива зашто има привилегију да снима филмове онакве какве жели, заговара „филм размишљања”, читање књига, зашто као глумац игра „зликовце” и зашто никада од филма неће одустати...

Недавно сте рекли да је у улози Џокера најбољи био Хит Ледџер? И ви сте у више наврата глумили негативца, попут Клијента у серији „The Mandalorian”?

Нисам гледао овог новог „Џокера”, али Хит Ледџер је био веома снажан у том лику, мистериозан. Нико нема прави одговор на то шта тачно плаши људе док гледају такав неки лик на великом платну. Мој лик у тој серији био је веома издашан и изазован за перформанс.

Из филма „Породична романса” који је Херцог снимио у Јапану (Фото 32. ЕФА)

ада су ме позвали да играм зликовца у филму „Џек Ричер”, с Томом Крузом, очекивали су од мене да будем што застрашујући за публику. И био сам. И то толико да су после пробне пројекције филма исекли две сцене, јер је за публику то било превише иако у тим сценама није било ни секса, ни насиља, нити псовки. Једноставно, мој лик је у тим сценама био заиста грозан. Веома мрачан лик.

Како гледате на ову стриминг еру у коју смо ушли без да су нас много питали? Значи ли то и скорашњу смрт биоскопа?

Приказивање филмова на тим различитим платформама је нама дошло као неминовност и ја сам некако то тако и прихватио. Више од педесет мојих филмова ви данас можете да гледате на тим разним интернетским стримовима и, оно што је интересантно, добијам реакције својих младих гледалаца на филмове које сам радио пре више деценија када ни њихови родитељи још нису били рођени. Пишу шта им се свиђа, дискутују и воде међусобно полемике кроз те своје четове и одједном имате потпуно нови и другачији живот свог филмског дела. Наравно да волим биоскоп, он је мајка свих мојих филмских битака, али нисам носталгичан и прихватам стварност.

Мислите да не треба учити младе да поштују институцију биоскопа и тако и институцију филмских твораца?

Као одговор испричаћу вам разговор који сам недавно водио са четрнаестогодишњом ћерком једне моје глумице. Питао сам је колико је мајчиних филмова гледала у биоскопу, а она ми је прво рекла како јој је непријатно да гледа маму као глумицу, као неку другу и другачију жену, те ју је тако гледала само два пута. Поновио сам питање колико пута си је гледала у биоскопу? И знате шта је био одговор? Ниједном, јер ни она нити њено друштво не иду у биоскоп. Зашто? Цитираћу вам њен одговор: „Зато што је тамо превише мрачно и око нас седе мени непознати људи.” Она има 14 година и филмове гледа на малим екранима искључиво са својим друштвом. Незнанци јој нису потребни.

Какав сте јој савет дали?

Онај који дајем увек и својим студентима. Читај, читај, читај. Што више књига у животу.

Ви читате и на латинском и на старогрчком?

Тачно, ја сам те језике учио као веома млад јер сам осећао да су они део моје културе, мојих корена и оног што сам ја и што сам желео бити.

Ви сте један од ретких редитеља који истрајно подједнаку пажњу посвећује документарном филму. Да ли можете да кажете да они заиста рефлектују реалност, истину?

Било би дивно када би филмски аутори могли да буду невидљиви људи или попут муве на зиду која посматра све око себе, а да њу нико не примећује. Међутим, то је немогуће. Чак и ако је филмски редитељ сам, без екипе или помагача, ма колико се трудио да буде дискретан, његово присуство и присуство његове камере у средини коју снима видљиво је и самим тим не без утицаја на реалност и истину датог тренутка у датом окружењу.

Ви и не желите да будете невидљиви?

Не желим, ја сам креатор, хоћу да будем стршљен који јури и убада, ја хоћу да постављам сцену, ја сам редитељ а не осматрачка камера. Као филмски стваралац сматрам да треба да будем укључен, да треба да се мешам, да продирем у најдубље слојеве истине што не значи увек и потпуно заснивање на чињеницама. Јер грешка је сматрати да чињенице увек значе и апсолутну истину. Истина је слојевита.

Сличан принцип води вас и у играним филмовима. И у њима на овакав начин трагате за истином?

То је принцип „филма размишљања”, али вас подсећам да се играни филмови рађају из предивне илузије. Неки од најбољих филмова света управо су се родили из такве илузије, попут филмова Фреда Астера које обожавам зато што су фасцинантно једноставни. Признајем да су они имали највећег утицаја на мене и да су најзаслужнији што сам пре више од четири деценије почео да се бавим филмом. Фред Астер који плеше са сопственом  „живом” сенком у филму „Време свинга” гледао сам као момчић и још тада био фасциниран следећим: у овом једноставном кадру, пред статичном камером гледате сенку којој је удахнут живот и јасно сагледавате суштину филма и сву његову магију.

Предивне илузије, магија филма, а ви сте за ових пет деценија колико сте у филму и с филмом често водили борбе с ветрењачама?

Јесам се борио с ветрењачама, али никада себе нисам видео као Дон Кихота. Његова судбина је трагична, а ја сам још међу вама. Током ових годину дана урадио сам три нова филма, монтажу једног сам прекинуо да бих дошао у Берлин и примио ову награду од стране мојих колега, стваралаца. Увек сам био интензиван у свом раду. Велики сам радник и волим када око себе имам радне људе, велике професионалце.

У њих убрајате и глумце попут Никол Кидман или Николаса Кејџа с којима сте сарађивали?

Да, и Никол и Николас су велики професионалци, посвећеници ономе што раде. Они не би ни били на том рангу на којем јесу да нису такви. Велики и стрпљиви радници и веома талентовани људи.

За све ово стваралачко време открили сте готово све филмске тајне, пропутовали планетом, стигли до васионе. Шта ли вас још то тако чврсто држи везаним за филм?

То што разумем своју судбину и што је прихватам, а филм јесте моја судбина. С њим сам од дечачких дана и од тада, па до данас, нисам успео да пронађем бољи начин да се потпуно изразим. Многи верују да сам само меланхолични немачки редитељ, али то није истина. Можда нисам попут Едија Марфија, како то често волим да кажем, али имам смисао за хумор. Више личим на Бастера Китона који је користио хумор да превазиђе суровост света. Тачно је да пишем књиге и поезију, али мислим да ћу филм радити и када једног дана будем у инвалидским колицима...


Коментари1
cbc65
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миодраг Стојковић
"Стршљенова" има и у српској култури и уметности , само им се не обраћа пажња., слађи су инострани. Господину честитам .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља