недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:02

Освета

Аутор: Предраг Перишићсубота, 14.12.2019. у 18:00
(Фото Пиксабеј)

Како старимо, пријатеља и школских другова је све мање. Некада смо новине читали од прве стране, а данас од последње, тамо где су читуље. Мој школски друг Н. један је од ретких с којим сам стално у контакту још од средње школе. Свих ових година виђамо се повремено и увек имамо о чему да разговарамо. Када смо завршили средњу школу, ја сам отишао у свет уметности, он у свет права. После завршених студија, отишао је у Француску. Магистрирао је и докторирао на Сорбони и постао познати београдски адвокат. Учествовао је у низу великих судских процеса и углавном из њих излазио као победник. Често у својим одбранама на суду цитира Платона, Аристотела, Цицерона… Понекад ми чита своје припремљене говоре за суд. То су врхунски литерарно-правни есеји. Често се појављује на телевизији, пише прилоге у новинама и разним стручним ревијама. Води рачуна о свом изгледу, увек је беспрекорно обучен и у доброј кондицији. Бар једном недељно одлази у луксузни хотел где плива и вежба. Шиша се код најбољег фризера у граду. Пун је животне енергије и стално у покрету. Никад се није оженио. Нико није знао зашто.

Када се сретнемо, ја њему причам о догађајима на филму и телевизији, новим књигама, а он мени о убиствима, силовањима и злочинцима које брани на суду. Често се дотакнемо прошлости, школских дана и другара којих више нема. Свесни смо да нам време полако истиче као у пешчаном сату, бројимо дане, месеце и године. Прошле недеље када смо се нашли, деловао ми је некако одсутан и замишљен. Чекао сам да ми сам каже у чему је проблем. И нисам морао дуго да чекам. Нагнуо се према мени и рекао ми једва чујним гласом: „Данас сам на улици срео једног човека кога нисам видео тридесет, четрдесет година.” – „Ко је то био?” –  „Мој професор физичког из основне школе.” –  „Па…” „То је човек кога мрзим највише на свету. Годинама смишљам како да му се осветим… он ми је упропастио живот…”.

Настала је тишина. Тако смо седели око пола сата, ћутећи, а онда су речи просто провалиле из њега:

Никада ти нисам причао о томе шта ми се догодило када сам био дете. Годинама чувам ту тајну. Имао сам десет година, био сам са извиђачима на мору у Крашићима. Спавали смо у шаторима по двојица, мој цимер је добио шарлах и морали су да га врате за Београд. Ја сам остао сам у шатору. Једне ноћи, било је велико невреме, ветар, киша, громови, уплашио сам се и отишао у шатор код вође пута, нашег наставника физичког. Током ноћи легао је поред мене, загрлио ме… И почео да ме љуби… Плакао сам, молио да ме пусти… Ништа није вредело... Трајало је то седам дана колико смо били на мору… свака ноћ ми је била пакао…Ту тајну сам дубоко закопао у себе, никоме нисам о томе говорио.

Када сам се вратио кући почео сам да сањам исти сан. Велики талас с пучине иде ка мени. Хвата ме паника. Вичем, али нема гласа. Плачем, а нема суза. Осећам на себи његове руке, задах из његових уста, његово тело које ме притиска. Будим се, душек испод мене је мокар. И то се понавља из ноћи у ноћ. Мајка ми ставља испод јастука неке мирисне траве. Од мириса траве не могу да дишем. Забрањују ми да пред спавање увече пијем воду. Ништа се не мења. Сањам исти сан. Мајка ме води код доктора. Доктор инсистира да му препричам шта сањам. Ништа нисам рекао, ћутао сам. Не желим да заспим. Желим да останем будан целе ноћи. Очи се склапају саме од себе. Сан је исти. Сањам његове руке. Талас ме прекрива. Душак је ујутру мокар. И тако месецима. На срећу, одселили смо се, променио сам школу, али су снови остали, за цео живот. Да ме муче и да ме сећају.

Смишљао сам као дете разне освете. Маштао сам како ћу се осветити том човеку који ми је нанео толико зла. Да се на бициклу залетим у њега, да га оборим и да главом удари у плочник, да га на пешачком прелазу гурнем под ауто…Наравно, ништа од тога није се остварило. Нећеш веровати, после толико година сретнем га јуче на улици. Оронуо, зарозан, руке му се тресу. У углу усана бела пена, стоји беспомоћно, не зна куда ће… Очигледно, потпуна деменција…

Приђем, ухватим га за руку. И покушам да разговарам са њим. „Да ли ме се сећате, ја сам ваш ученик.” Никаква реакција. Зауставим такси, у џепу му нађем личну карту, прочитам адресу. Одведем га кући. Мали стан, запуштен… Он сео на кревет, гледа мене, ја гледам њега… И учини ми се да ме је препознао, као да би нешто да каже, али се чује само кркљање… Ко зна колико је дечака попут мене маштало да му се освети…. Помислио сам: сада је прави тренутак за то. Узмем велики јастук, пођем ка њему, видим му у оку суза, клизну низ лице… Схватим: испред мене седи жив, а у ствари мртав човек. Природа је урадила оно што ја нисам стигао. Позовем хитну помоћ, и напустим стан. Шта је даље било, не знам и не занима ме. Dixi et salvavi animam meam! Рекох и спасих душу своју! Кривим себе што о овоме нисам раније говорио. Можда би то некога спасло да не доживи то што сам ја доживео. Нисам имао храбрости ни пред собом, ни пред другима. И још нешто да ти кажем: први пут после толико година мирно сам спавао и ништа нисам сањао…”

Професор Факултета драмских уметности

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари5
1ff2e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Сад је јасно зашпто се тај човек ниеј оженио. Наставник силоватељ уништио му еј природну потребу за женом. То што је био велики адвокат, што је био у судским процесиам победник, што сад луксузно живи и купа се у базенима најлуксузнијих хотела није ништа. Све то што је он имао целог живота не бих дао своје мало живота ни овог данашњег у коме са супругом живим од пензиај јеедва састављајући почетак месецва с крајем. Ипак се с њим и његовим луксузним животом ни у чему не бих мењао.
Dragan Pik-lon
Jos jedan dokaz da je prijatelj najbolji doktor.Dobro je sto je sve rekao svom skolskom drugu i tako za sva vremena ubio pedofila u svojoj dusi.Pedofil je postao dementan jer je krio svoj satanski i dvostruki zivot pred svojom zenom,familijom i celim svetom.Kad tad se uplete u kucine lazi i iskonstruisanih alibija.Memorija ga napusti i postaje izgubljen u vremenu i prostoru.Sto bi narod rekao-stigla ga bozja kazna.Najteza kazna,koja vodi u nistavilo.Cak mu''zivot''nece biti produzen ni u paklu.
Ljubica
Teska i poucna zivotna prica koja opominje i salje jasnu poruku - cuvajmo decu jer rane iz detinjstva tesko se zaceljuju.Odlicno napisana prica kao i sve sto je autor do sada uradio.Zelim mu dobro zdravlje i da nam daruje jos mnogo dobrih dela.
Milan S.
Jako mastovito.
Goga
Citala Sam I ranije clanke doticnog autora I uvek kao I ovaj put me razgale

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља