Недеља, 21.15 часова.

На станици код „Сава центра” jeдан за другим стижу аутобуси из Срема, Мачве, Републике Српске... Већина путника, који су се после викенд одмора враћали у престоницу уочи почетка нове радне седмице, журно је са све торбама претрчавала из међуградских у градске аутобусе. Очас посла се напунила и „седамдесет четворка” која је из правца „Арене” наишла готово празна. Путници у њој, свако у свом филму, убијали су време. Неко је слушао музику са слушалицама у ушима, неко крстарио интернетом на телефону, поједини су осматрали путне торбе да не падну док аутобус прелази „Газелу”.

После моста, возач аутобуса се прописно зауставио. Аутомат је изговорио „Вишеградска” и део путника је напустио возило на тој станици. Али, убрзо је настало необично комешање.

Јер, станица на којој се шофер „седамдесет четворке” зауставио и на којој су неки путници и изашли није била „Вишеградска” нити је улица у којој је аутобус стао била Кнеза Милоша.

Путници, као и возач, убрзо су увидели да је „седамдесет четворка” која спаја Бежанијску косу и Миријево 3 скренула са трасе. Уместо да се код Мостарске петље одмах искључи ка Кнеза Милоша, возач аутобуса је у вечери прекривеној маглом, искључење превидео и почео да кружи погрешним путем око петље.

„Ау, шта ћу сада?”, полугласно, више себи у браду запитао се збуњени шофер.

„Не брините, сад ћемо поново да се укључимо како треба, само полако”, убрзо је возачу у помоћ прискочио момак који је стајао тик уз шоферску кабину.

„Ако се не варам, да бисте се вратили ка Кнеза Милоша треба да пратите само искључења и скретања десно”, наставио је младић да објашњава.

„Е, хвала пуно. Не знам како ми се ово десило”, искрено је узвратио возач.

„Десно, сад опет ваљда десно. Јесте, е сад би коначно требало да се појави искључење за Кнеза Милоша”, мотрио је на знакове и искључења младић који је прискочио у помоћ.

У току инструкција сви су убрзо схватили због чега се догодио овај превид. Један разлог јесте била магла. Други, како се могло чути од шофера, јесте то што је он недавно преузео ту линију, а осим тога тек однедавно вози по Београду.

Возачева искреност се на крају исплатила. Нико му није замерио што је скренуо са трасе и што је изгубио праву путању. Уосталом, све је трајало кратко.

„Е, јесте, сада се укључујете у Кнеза Милоша”, радосно је најавио младић који се непланирано нашао у улози помоћника.

„Вишеградска”, поново се зачула најава са аутомата. Овог пута била је исправна.

„Хвала пуно”, поздравио је возач свог консултанта који је напуштао аутобус.

„Нема на чему, дешава се”, узвратио је уз осмех младић пре него што је изашао из возила.

Добар део путника, који су све време, док се ово дешавало, гледали у телефоне, није ни схватио да је аутобус скренуо са трасе. Пропуст возача, на све то, на крају је био и прилично користан. Од Кнеза Милоша до Вуковог споменика „седамдесет четворка” је улетела у зелени талас па је брже него иначе прешла саобраћајно оптерећену деоницу.