субота, 25.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49
ИНТЕРВЈУ: Маја Пелевић, драмска ауторка

„Одмарамо се” на друштвеним мрежама

Волела бих да верујем да ће постојати свет у коме ће те паметне машине, толико паметније од нас, ослободити Џулијана Асанжа и стрпати оне који су га тамо ставили међу (дигиталне) решетке
Аутор: К. Р.четвртак, 12.12.2019. у 21:00
(Фото: А. Васиљевић)

Новац квари људе, новац је извор зла, новац руши породице, то су вас учили! Ја не желим да новац све то направи од мене! Ја на то кажем: Молим те да живим у изобиљу да видим ко сам! И оно шта сам постала данас, знате шта, ја сам пресрећна! Пресрећна!…

„Тестирано на људима” назив је нарученог комада, чији је ово део, награђиване ауторке Маје Пелевић о роботима и животу у савременој дигиталној реалности чија је премијера сутра увече у 20 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212 у Београду у режији Бојана Ђорђева. Драматург је Димитрије Коканов, сценограф Синиша Илић, костимографкиња Маја Мирковић, композитор Лука Папић, кореографкиња Исидора Станишић… У глумачкој екипи су: Александра Јанковић, Ана Мандић, Софија Јуричан, Иван Михаиловић, Иван Јевтовић, Дејан Дедић, Александар Ђинђић, Исидора Симијоновић.

Кад данас чујем испражњене речи попут „слобода, солидарност, напредак, једнакост” дође ми да пуцам себи у главу

– Већ неко време ме интересује питање савременог заједништва односно то како се ми данас као људи окупљамо и покушавамо да (не)мењамо свет. Зашто је данас можда више него икад у историји лакше замислити да одемо у свемир и преселимо се на Марс него да променимо систем у коме тренутно живимо. С друге стране ми, привилеговани припадници беле расе са ових простора, колико год да вербално изражавамо негодовање и жељу за неком борбом и променом, врло често нисмо спремни да напустимо своје удобне животе. Таква „борба” је врло ограничених могућности и увек се дешава некако до пола, без претераних ризика или не дај боже правог жртвовања за идеју о бољој будућности. У таквом свету где ми као људи, који би требало да теже некој врсти напретка, да употребим израз „багујемо”, можда су баш роботи ти који ће моћи да доведу до те неминовне (р)еволуције. И кад то кажем не мислим да неки технофобни дистопијски сценарио. Волела бих да верујем да ће постојати свет у коме ће те паметне машине, толико паметније од нас, ослободити Џулијана Асанжа и стрпати оне који су га тамо ставили међу (дигиталне) решетке.

Шта се крије иза наслова „Тестирано на људима”? Које метафоре, асоцијације доноси?

Постоји ова прва банална асоцијација која се наравно тиче свих експеримената које смо ми као људи спроводили на животињама, па кад нам то није било довољно и на другим људима за које сматрамо да су мање вредни од нас, под паролом из Орвелове „Животињске фарме”: сви су једнаки, али неки су „једнакији” од других. Али онда се, како то увек бива, ствар преокренула, дошло је до те глобалне неједнакости у којој сви пристајемо да будемо део колективног експеримента дигиталне трансформације човека. Није проблем у томе што ми на свакодневном нивоу пристајемо да будемо надгледани и посматрани, од камера за надзор преко друштвених мрежа и наших сопствених телефона и уређаја, проблем је у томе што ће вам већина људи данас рећи да нема шта да крије. А што би рекао Едвард Сноуден „аргумент да те није брига за право на приватност зато што немаш шта да кријеш је исто као да кажеш да те не занима слобода говора зато што немаш шта да кажеш”.

Материјално или духовно? Где смо на тој клацкалици?

Овај текст јесте покушај да проучимо све замке капитализма у које свакодневно упадамо – јуримо за новцем чак и када више не знамо шта бисмо с њим радили, посећујемо лајф коуч сеансе мислећи да се ослобађамо и мењамо себе или свет, не примећујући да нас то држи у још већем статус квоу, „одмарамо” се на друштвеним мрежама гледајући туђи живот и не видимо колико нас то фрустрира и узнемирава, стално конструишемо идеалну слику себе у тежњи ка неком привидном савршенству, не схватајући да је то немогуће постићи, а истовремено се боримо свим силама за бољи свет у паузи за ручак.

Зашто сматрате да је највећи непријатељ уметности успех и ушушканост?

Шта уопште данас значи бити успешан? Када бисмо мерили неким општим мерилима успех би био снаћи се по сваку цену на путу ка сопственој срећи, газити по лешевима, бити толико (не)моралан да ти није никакав проблем да држиш на зиду фалсификовани докторат и да уништаваш слику сопственог града, а истовремено бити у стању да убедиш себе и своје истомишљенике да је све то за општу добробит. Кад данас чујем испражњене речи попут „слобода, солидарност, напредак, једнакост” дође ми да пуцам себи у главу. Никада није било више приче о томе како тежимо општем бољитку у тренутку у коме се моћ налази у рукама неколико њих. Али то не значи да су неки тамо зли и наопаки с врха пирамиде криви за то како данас свет изгледа – криви смо и сви ми који на то свакодневно пристајемо јер смо се ушушкали у своје (не)слободне животе.

Више „цециста” него „брениста”

Један сте од аутора представе „Лепа Брена пројект” чија премијера ће бити изведена 18. децембра у Битеф театру. Шта вас је подстакло да се у овом случају огласите својим рукописом?

Узбуђују ме ауторски пројекти у којима се сусрећу различити списатељски рукописи и који се не заснивају на класичном драмском тексту, али морам признати да ме је мало изненадило кад су ме Олга Димитријевић и Влада Алексић звали да пишем једну од Брена, јер сам увек била више „цециста” него „брениста”. Више ме интересује транзиција ка (нео)либералном капитализму, па онда није ни чудо да су ми дали да пишем баш Брену бизнисменку. Колико год већина људи кад чују „Брена” прво помисле на њену музика, ми смо кроз призму Брене покушали истовремено да говоримо о ужасима капитализма, проблемима сексуалности, као и о распаду Југославије и пропасти социјалистичког пројекта. 


Коментари4
837bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Igor Blažević
Mislim da je osoba sa pseudonimom Lepa Brena baš ona na kakve ukazuje gospođica Pelević u intervjuu..i zbog kojih piše tekstove za predstave. Savetujem "Lepoj Breni" da pogleda predstavu "Testirano na ljudima" mada otvoreno sumnjam da će je razumeti na pravi način.
milic
Postovana.Meni naopakom i neukom coveku,uvek padne na um i "razgovor",necije pominjanje jednakosti i nejednakosti(istorijski svesne,lazne i prevarantske jednakosti).Te termite(namerna greska),ste Vi po meni adekvatno pomenuli u jednom odgovoru u intervju-u.Zato sam pozeleo da kazem da jednakost ne postoji,vec samo nejednakost.Radnik sam u penziji,pa odlicno znam i poznajem vreme kada se jednakost u nejednakoj meri ipak pokazala.Strah "bogatuna" od jednakosti je i dovela do ove zivotne divote.
Lepa Brena
Mnogo ti je loše, dve premijere u samo jednom mesecu! Bam!
Momo Nikolic
malo ko ce da procita ovaj tekst , nazalost, pozdrav autorki iz Brazila

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља