Када идете опет доле?
Сигурна сам да је ово питање код нас „југоса” у Аустрији често колико и питање: „Шта има”? Поставља се на славама, журкама, у кафићу, клубу, ресторану, кућним посетама, па чак и на послу, иако су колеге углавном Аустријанци.
Мене питаше моје колеге Аустријанци, након што сам наговестила да наредних дана нећу бити ту, је л’ идеш опет доле? Одговорих им поносно да идем и укратко објасних којим поводом.
„По православној вери и српском обичају свака породица има свог свеца заштитника који се сваке године прославља. Моја „нова“ слава је Свети Димитрије и прослављамо је 8. новембра. Удајом за мог мужа, прихватила сам његову славу, односно славу његове породице.”
Климнуше главом сви као да знају или бар мисле да знају о чему говорим, а знам да им је кроз главу пролазило: „Какав светац заштитник, ако си рођена у Аустрији, живиш и радиш овде, зашто прихваташ ту такозвану славу твог мужа? Зар то није наметање? Имаш ли право да одбијеш то?
На тренутак размишљах да наставим са својим послом и пустим их са свим тим питањима која су им се мотала по глави, али ипак одлучих да проговорим и испричам нешто мало више о слави, Србима и обичајима. Кад ја знам сваки њихов празник и како га празнују, могу они научити нешто и о мом празнику.
Објасних им да се слава преноси са колена на колено, да постоје обележја без којих се слава не може славити (иако то не поштују све породице, али то је нека друга тема): жито, свећа, славски колач и вино. Испричах им о ломљењу колача и мирису тамјана који се кућом шири. Да се тамјаном каде колач, чланови породице, икона и цела кућа.
У сред мог поносног излагања ме прекиде колега рекавши: „Па то ми делује више као неки ритуал, а шта је сврха свега тога”? А то питање као да сам једва чекала. Одговорих му да је сврха славе захвалити се свецу на томе што тај дан проводимо сви на окупу, што нам тај дан долазе родбина, добри пријатељи и кумови на ручак.
Што свакоме буде бар једном у току дана на тренутак јасно да колико год брз, стресан и хаотичан овај живот био, нисмо сами. Постоје људи који се брину о нама када нисмо ту и који од среће не скидају осмех са лица када јесмо.
Ту се зауставих, седох за радни сто и заврших одговор у својој глави, јер свакако не би разумели тај осећај који се јавља када погледаш у кандило испред иконе у којем тиња пламен, погледаш око себе, прекрстиш се и захвалиш се Богу, светом Димитрију и свим свецима на тако дивном осећају.
Мануела Јоловић - Аустрија
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
