уторак, 28.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:04
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Официр Недељко погинуо од метка свог војника

Био је елитни српски официр Краљеве гарде, прошао Албанску голготу и страшне бојеве Великог рата. А онда, у миру, погинуо. И то од метка свог војника.
Аутор: Бранко Пејовићсубота, 14.12.2019. у 13:18
Недељкo Тодоровић (Фото Лична архива)

Та судбина снашла је Недељка Тодоровића (1889–1922.), родом из села Субјела код Косјерића. Из фамилије која је увек знала шта значи и колико вреди отаџбина. Његову животну причу (као и низ других биографија) садржи нова књига аутора Милијана Деспотовића „Субјел – школа, угледници и академци”, која ће ускоро изаћи из штампе.

Ту одавно основану субјелску основну школу, чији се летопис управо објављује, завршио је и Недељко Тодоровић, треће од седморо деце у родитеља Манојла и Симуне. Војну академију учио је у Београду (при тој академији, као грађанско лице, радио је и Недељков брат Сретен). Био је успешан у учењу и извршавању обавеза, посвећен војном позиву, па је постао активни официр у елитној јединици Краљеве гарде.

Током Великог рата многа искушења нашла су се пред краљевим официром Недељком. Опасности, одлуке, изазови, страдања... Ратна срећа га је ипак сачувала. Прешао је преко Албаније, издржао патње и крваве борбе Солунског фронта, дочекао слободу. После завршетка Првог светског рата Тодоровић је радио као официр у српском гарнизону у Куманову.

„Недељко је био један од малог броја изабраних, официр који је имао будућност, веома брзо је напредовао. Имао је чин капетана друге класе када је трагично преминуо од свог војника. Убијен је из пушке. Трагичан догађај се збио 1922. у касарни у Куманову. Недељко је приликом обиласка страже затекао стражара да спава на дужности. Покушао је да га пробуди, а овај је у бунилу и страху опалио метак из пушке у капетана који је тешко рањен преминуо после неколико дана”, пише Милијан Деспотовић.

Официр Недељко, страдао у својој 33. години, сахрањен је на градском гробљу у Куманову. Његова супруга Ружица потом је заувек напустила тај град и живела у Београду. Није се удавала, деце нису имали. Ружица је у Куманову подигла Недељку велики споменик од белог мермера, касније је жалила што није имала материјалне могућности да посмртне остатке и споменик пренесе у Србију. Свог мужа никад није заборавила.

„Чувала је своје сатенске беле ципеле у којима се венчала и у њима је, према својој жељи, отишла на онај свет. Биле су оне успомена на непрежаљену љубав која се окончала трагично”, бележи аутор књиге и подсећа:

„У ратовима од 1912. до 1918. из фамилије Тодоровић из Субјела животе су дали Јовица, Добросав и Саво М. Тодоровић. Носиоци Албанске споменице су Гојко (жандармеријски каплар рањен на Иванковачкој коси, а ту је рањен и Милосав Ђурић Ага из Субјела, носилац Карађорђеве звезде), Вукосав, Настас и Тодор Тодоровић. Редов Млађен Тодоровић, такође из овог рода, био је рањен у бици на Сливници. Тада је рањено 11 бораца с подручја општине субјелске.”

Деспотовић напомиње да је за податке о Недељку Тодоровићу и фотографије захвалан Љубиши Тодоровићу из Субјела, који је сачувао писмо што је његовом оцу послала Ратка, Недељкова братаница. „Шаљем ти ову драгу слику нашег рођеног стрица Недељка... Верујем да ће га многи први пут видети, с обзиром на то да је млад умро, у 33. години... Био је ожењен женом која је била лепотица из Славонске Пожеге, прешла је у православну веру и никад се није поново удала”, писала је о свом стрицу и стрини Ратка у том писму које породица чува. На полеђини ове слике официр Недељко био је написао посвету: „Милом нашем тати за успомену од твоје деце Ружице и Недељка”.

А аутор књиге на крају додаје: „Нека овај запис поново споји Ружицу, сахрањену у Београду, и Недељка, сахрањеног у Куманову, док добри људи не нађу начина да његове посмртне остатке врате у завичај или у вечносник (гроб) вољене Ружице”.

 


Коментари7
3f90d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Рез. вздухопл. кпетан.
@ "Алксандре Зивановиц" један несретан случај користиш да шириш дефетизам. И сам сам искусио нешто слично када сам био на одслужењу војн. рока у Петрињи у време хрватског маспока. Као командир страже уз пратњу десетара обилазио сам истурена стражарска места, ноћу, и на једном није било одзива. Одкочио сам "Шпагина" а десетар је репетирао пушку. Стражари смо пришли у широком ракурсу. Стражар је спавао завијен у бунду са пушком међу коленима. Пришао сам тихо, извукао му пушку и добро га одаламио!
Aleksandar Zivanovic
Obicno najveci ljudi poginu od metaka svojih vojnika.
Milomir Marković
Moje mišljenje je da gubici naše vojske i naroda (civila) svedoče o tome da smo mi u tom ratu poraženi i da ga nismo trebali voditi. Učestvovanje u velikom ratu malog naroda je samoubistvo. Kao kada bi danas USA i Rusija ušli u rat, a mi umesto da čekamo ishod (kako su u velikim ratovima uradili Belgija, Holandija, Češka), stanemo na jednu stranu i ginemo za interese velikih. Ginuli smo u dva rata i da li smo danas suverena zemlja ili zavisimo od velikih (investicije itd.). Zavisimo naravno.
Братимир
То као када би сте рекли да Србија није морала да учествује у НАТО бомбардовању Југославије 1999.
Препоручујем 10
Srboljub Tudej
Friendly fire - "prijateljska vatra" je ustaljeni termin za takve nesrećne slučajeve. Mislim da sam čitao u knjizi Crnjanskog nešto slično iz tadašnjeg doba. Izginuli su srpski vojnici jer su bili uzdignuli visoku banderu koja je igrom slučaja bila na putanji srpske topovske granate... Sad se po hiljaditi put postavlja pitanje: ko je ubio dvojicu gardista vojske Srbije? Politika paralelno piše i o krađi jedne bebe u Kini. Koliko beba je ukradeno u Srbiji? Ima li upolitičke volje da se to reši?
Sotir Gardačić
Ko zna šta se tačno dešavalo na tom stražarskom mestu 1922?! Najlogičnije mi je da je bilo i ranije trzavica između starešine i vojnika koji je na kraju verovatno uhvaćen na spavanju na straži gde je došlo do incidenta pa je sve to dobilo tragičan tok. A, o tome da je vojnik bio u bunilu i dremovan mršav je alibi. Nadam se da autor navodi i daljnu sudbinu tog nesretnog vojnika.
Препоручујем 19
Милош В.
Браво за аутора на труду. Свака књига или дело које нам помаже у вредновању културе сећање на заслужне сународнике је драгоцена!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља