Бранка Миљковића никако не могу да замислим као остарелог песника, академика. Да га нису убили мислим да не би ни живео претерано дуго. Просто би изгорео. Са друге стране Миљковић је херој и није ни чудо што је младим песницима и данас узор, инспирација. Био је принц песника!
Прозни и драмски писац Дејан Стојиљковић на овај начин у даху нам је пре неки дан у Нишу наговештавао шта чини окосницу његовог новог драмског текста „Звезда над празнином” како ће се звати и његов будући роман у чијем средишту је Бранко Миљковић, један од најмаркантнијих српских и југословенских песника 20. века који је трагично напустио овај свет са свега 27 година, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године у Загребу.
Народно позориште у Нишу предвођено директором Спасојем Ж. Миловановићем наручило је од свог суграђанина Дејана Стојиљковића драмски текст посвећен Бранку Миљковићу. Иза тиражног Стојиљковића, аутора романа „Дуге ноћи и црне заставе”, „Знамење анђела”, „Каинов ожиљак” (у четири руке са Владимиром Кецмановићем), „Олујни бедем”…, су године и године истраживачког рада. Драма „Звезда над празнином” бави се, како открива за „Политику”, односом тоталитарног режима према појединцу, односно уметнику. Ово своје ново драмско дело назвао је по стиху Миљковићеве песме „Сећање на покојника” у којој је песник туговао. Звезда као звезда петорака, са друге стране празнина, а Бранко Миљковић ту негде између. Премијера је планирана за 11. март 2021. којом ће бити уједно отворен трећи фестивал „Театар на раскршћу”.
– Ово је мој најтежи књижевни задатак до сада. Радим у етапама, да не бих некога повредио или лоше интерпретирао, водим рачуна да донесем искрен приказ без шминке. Док сам проучавао грађу, прва мисао која ми се јавила била је: заташкавања. Причао сам са Миљковићевим вршњацима, истраживао полицијске досијее како бих конструисао Бранкову личност. Био је врло контроверзан човек, невероватна персона. Проучавајући изнова и изнова његову поезију до оних који су писали о Миљковићевом песничком опусу од Первића, преко Џаџића дошао сам до спознаје да су га многи погрешно тумачили. Кључ за његову поезију је старогрчка и римска митологија, други кључ је његова траума из рата. Миљковић је био сведок бомбардовања и ратних страхота. Чувена његова песма „Узалуд је будим” посвећена је комшиници Ружи коју је погодио гелер због чега је била у коми, а Миљковић је слушао како по комшилуку људи то причају, па су тако и настали ови стихови. Исто тако сматрам, да је Миљковићев најцитиранији стих „Уби ме прејака реч” потпуно погрешно тумачен. Заправо, то значи уби ме ватра, а асоцира на мит о Прометеју, јер је Бранко сматрао да су песници савремени Прометеји.
Цела та прича шта се десило у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године када је страдао Миљковић је, према његовим речима, прави хорор. Шта се и како десило? Зашто је убијен Бранко Миљковић, зашто су га пронашли како клечи са накривљеним шеширом? Дејан Стојиљковић има две теорије.
– Моја прича је да се посвађао са неким људима у кафани у Загребу, будући да је био бучан човек и да су га у тој тучи убили. Онда су се појавили агенти Службе државне безбедности, одвукли његово тело у Ксаверску шуму и обесили на грану дебљине дечије руке, али су цео случај трапаво заташкали, из простог разлога јер је 1961. братство и јединство било врло осетљива ствар. Присетимо се његовог чувеног ексцеса због разочараности у Тита када је викао: „Зашто убијају песника у социјализму”. Тада су га први пут привели, а познато је да је имао и полицијски и дебеовски досије – наводи наш саговорник и додаје:
– У тренутку када је убијен имао је девојку, сумњам у оно писмо које је послао Петру Џаџићу, где Миљковић каже: „Моје песме траже моју главу” говорећи о недавно преминулој Милици Николић, да је наводно, та жена била „потреба мога духа”. Мислим да је то био фалсификат, да служи само да би се заташкао злочин. То је јединствен случај да се једно убиство заташкава кроз књижевну теорију. Та Џаџићева књига је скандалозна, Первићеви записи исто тако. Чак знам причу да је Миљковићева мајка Марија Браило, Јеврејка из Далмације, у то време срела Первића и рекла му: „Ако будеш говорио да се мој Бранко убио, следећи пут ћу понети јаја и гађаћу те.” Миљковићеви родитељи никад нису поверовали да се њихов син убио.
Кључни човек у целој овој причи, тврди наш саговорник, је Оскар Давичо, којег описује као „врло негативну појаву” и „веома опасног човека”.
– Милица Николић била је изузетан познавалац књижевности, читао сам њена писма Бранку Миљковићу, са меморандумом „Дела” што значи званична преписка, а која су на моменте веома интимна. После се удала за Давича, а заједно никада нису хтели или смели да се сретну са Миљковићевим родитељима, нити да их погледају у очи. Милица Николић је много тога знала, али никада није ни реч проговорила о случају Бранка Миљковића.
Драмски текст „Звезда над празнином” Стојиљковић пише у форми трилера, само што ће, сматра, ова прича, изазвати разне контроверзе, нарочито у вези са комесарима тог времена.
– Посебно неке појединости које до сада нису биле познате, биће ту и доста ироније. Недавно сам разговарао са Миљковићевим вршњаком који живи у иностранству, заједно су учили у гимназији. Питао сам га каква је реакција била у Нишу када су сазнали за смрт Бранка Миљковића. Да ли је веровао неко да је Бранко извршио самоубиство? Не, категорично ми је одговорио. Цео Ниш је знао да је Бранко убијен, у Београду се говорило „Давичо га је створио, Давичо га је убио”. Може то неко да схвати метафорички, али свакако у позадини је злокобна прича – каже Дејан Стојиљковић.
Бранко Миљковић је био крупан, јак, пргав младић и то га је доста одредило. У исто време био је и невероватан ерудита за те године, запрепашћујуће образован за 27 година.
– Невероватно је колико је „служба” контролисала књижевну сцену, која је била под клештима Удбе, којој није могло ништа да промаке. Миљковић је припадао такозваној прескоченој генерацији, која је била сувише млада да би се показала у рату, а онда су се појавили они, образовани, млади модерни људи. Ови старији тиме што су крварили за земљу мислили су да сада не може нека балавурдија да дође и да им отима оно што им припада. И ту је постојао озбиљан сукоб – примећује Стојиљковић.
