уторак, 21.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Навала на „Откривање осећања”

Поставка у Музеју историје уметности у Бечу представља дела римског златног барока 16. и 17. века, а носећи уметници су Каравађо и Бернини по којима је изложба и названа
Аутор: Марина Д. Рихтернедеља, 15.12.2019. у 20:00
Ка­ра­ва­ђо, Нар­цис, 1601. (Фо­то Gal­le­rie Na­zi­o­na­li di Ar­te An­ti­ca)

Од нашег специјалног извештача
Беч – Музеј историје уметности (КХМ) налази се у компликованој интерној ситуацији због неуспеле смене директорке др Сабине Хаг чију је функцију у октобру требало да преузме актуелни директор фирентинске галерије Уфици Ајке Шмит. Иако се од почетка објаве ове рокаде 2017. шушкало о томе да Шмит нема намеру да напусти Фиренцу, овај је то побијао као гласине све донедавно када је „напрасно одлучио да остане у Уфицију”. У међувремену, Хаг до даљњег обавља функцију привремене директорке КХМ-а. У програмско-квалитативном смислу се током последњих стани-пани годину дана није ништа битије променило зато што је реч о машини која је науљена много година унапред.

Са најновијом поставком „Каравађо и Бернини: Откривање осећања”, која је отворена 15. октобра, а којој је претходила темељна студија чији је плод резултирао објављивањем catalogue raisonné италијанског барокног сликарства поводом 400 година смрти Каравађа (2010), очекује се велика навала публике.

Ка­ра­ва­ђо, Де­чак ко­га је ујео гу­штер  (Фо­то Fon­da­zi­o­ne Ro­ber­to Long­hi)

Звучна имена два уметника као најзначајнијих представника римског златног барока 16. и 17. века, односно тенеброза – сликара Микеланђела Меризија ди Каравађа (1571–1610) и вајара Ђан Лоренца Бернинија (1598–1680) налазе се у изванредном друштву својих савременика: Артемизије Ђентилески, Гвида Ренија, Ђованија Баљонеа, вајара Алесандра Алгардија, Пјетра Бернинија, Франческа Мокија и Франсуа ди Кенуа, Гверчина, Андрее Сакија, Николе Пусена, Спадарина, Хендрика Тербругена и осталих кључних имена тог доба.

Изложба није конципирана хронолошки него тематски – запањеност, љубав, покрет, патња и емпатија, визија и хумор су емоције којима је посвећена пажња. И поред неоспорних ремек-дела читаве епохе која се налазе на поставци, два уметника по којима је изложба названа била су носеће фигуре читаве римске уметничке сцене – један као сликар а други као вајар.

Доменико Бернини забележио је у биографији свог оца да је овај своју прву познату скулптуру „Мучеништво Светог Лаврентија” (1616) извајао са осамнаест година, студирајући сопствено лице док је држао ногу изнад ужареног угља. Бернини је вајао да прикаже што реалније емоције, пикирајући на реакције посматрача. Његово вајарство било је освајање мармора као материјала, наговештај правог покрета и временског рама у коме је текао. Типичан пример је хармонија између мармора, злата, позлате, архитектуре и светла у инсценацији „Заноса Свете Терезе” у римској капели Санта Марија дела Виторија. У Бечу се два поменута дела наравно не могу видети, али је зато ту „Света Тереза” од теракоте која се чува у Ермитажу, уз нека од Бернинијевих најзначајнијих скулптура укључујући „Медузу” (1638/1639), „Аполона и Дафне” (1625), „Давида” (теракота, 1623), „Тритона” (1653), „Слона са обелиском” (1658), чувене бисте Томаса Бејкера (шериф од Сафолка у служби Чарлса Првог Стјуарта) из 1638. и још чувенију марморну бисту Кардинала Ришељеа (1640/1641).

Бер­ни­ни, Ме­ду­за  (Фо­то An­drea Je­mo­lo)

Ниједан вајар није оставио толиког трага у Риму као Бернини који је заслужан за изглед Трга Светог Петра у Ватикану испред истоимене базилике, за читав низ скулптуралних и декоративних радова у њој, као и за тамошње Краљевске степенице. Црква Светог Андреје на Квириналу је такође Бернинијево дело, као и фонтана „Четири Реке“ на Тргу Навона на коме се, нешто јужније, налази и његова централна скулптура Тритона у оквиру фонтане Ђакома дела Порте (1575), Фонтана дела Баркача подно Шпанских степеница и две фонтане на Пјаци Барберини – Тритонова и Апи. Оно што се на улицама Рима не може видети је рам за Бернинијеву кочију коју је украсио својим позлаћеним бронзаним гротескама мушких глава (1658/1660). Овај уметнички куриозитет је у Беч дошао из приватне колекције.

„Дечак кога је угризао гуштер” (1597/1598), слика је која изванредно одражава Каравађову способност да на платну преслика људске реакције. Дечаков израз лица показује мешавину изненађења, страха, гађења и бола. Прсти се грче, раме се истура унапред у одбрану, док његове исколачене очи гледају равно у посматрача. Сасвим другачијом врстом емоција зрачи „Нарцис” (1600), син Кефиса и Лириопе коме се нимфа Ехо због неузвраћене љубави осветила клетвом да се заљуби у недостижно. Млади ловац је очаран својим одразом у води као занесењак који проучава неки драгоцен артефакт, очију приљубљених за свој лик. „Богородица од Лорета” ће остати позната по скандалу који је изазвала приказујући прљаве ноге сељака који пред њом клече. Ово је једно од најпознатијих Каравађових платна која се налазе на изложби до 19. јануара наредне године. 


Коментари1
86f39
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

GoraN
Karavadjo je jedan od najvecih slikara svih vremena. Mozda i najveci.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља