субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:36

Партије су постале само амбалажа за лидере који их воде

Нове европске звезде звуче више као чланови најновијег дечачког бенда, са надимцима попут „Боџо” (Џонсон), „Басти” (аустријски лидер конзервативаца Себастијан Курц), „Ману” (Макрон) или „Ил Капитано” (Матео Салвини , лидер италијанске ултрадесничарске Лиге).
среда, 18.12.2019. у 15:49
Фото АП - М.К.

БРИСЕЛ - У садашњем политичком пејзажу, где су идеологија и принципи замењени прагматизмом и сировим опортунизмом, странке често служе само као амбалажа за личности које их воде, пише бриселски Политико, осврћући се на победу Бориса Џонсона на изборима.

Иако је предизборна кампања оставила мало сумње да Брегзит и даље дубоко дели Велику Британију, изгледа да се већина Британаца слаже с тим да, упркос свим његовим лудостима (или можда због њих,) генерално воле Џонсона, наводи Политико.

Истиче да су давно прошли дани „Челичне даме”, термина поштовања према ономе што су многи доживљавали као исправност и јасноћу сврхе Маргарет Тачер.

Нове европске звезде звуче више као чланови најновијег дечачког бенда, са надимцима попут „Боџо” (Џонсон), „Басти” (аустријски лидер конзервативаца Себастијан Курц), „Ману” (Макрон) или „Ил Капитано” (Матео Салвини , лидер италијанске ултрадесничарске Лиге). Оно што је довело до таквих бројки је институционални пад старих европских политичких партија, каже Јосеф Јанинг, немачки политички аналитичар.

Неуспех мејнстрим странка да се ефикасно позабаве забринутошћу бирача у вези са таквим непремостивим питањима, као што су глобализација, технологија и миграције створио је пукотину.

Европски политички почетници брзо су је испунили представљајући се као противници који су вољни да искористе „статус кво”, било из унутрашњих структура, као што су то учинили Џонсон и Курц; или споља, попут Макрона, који је напустио француску Социјалистичку партију да направи свој покрет, и Салвинија, који је италијанску Лигу преобликовао у националну силу.

Уместо вредности, политику оваквих политичара воде фокус групе, анкете и друштвени медији. У већини случајева, они се држе питања која су их учинили препознатљивима, као што Курц и Салвини, на пример, са миграцијама, а Џонсон са Брегзитом.

Џонсон, каналишући успешну формулу америчког председника Доналда Трампа, продаје митологију, уместо да се концентрише на специфичности, продајући Брегзит као начин да се Британија врати својим „славним данима” и себе представља као модерног Черчила.

Не тако давно, питања о приватном животу и моралу Џонсона и Трампа би их искључила као вође држава и странака. Сада бирачи нису само вољни да игноришу таква питања, већ своје вође прихватају са жаром који се ретко виђа.

Осим тога данашњи лидери се одликују и безобзирношћу, сматра Политико.

Деценијама су европске велике партије функционисале тако што су бирале најбоље и најсјајније младе људе, и затим их постепено промовисале на високе позиције. У већини случајева врхунац вишедеценијске политичке каријере био је тај да неко постане шеф владе. Али то више није случај.

Тако је Себастијан Курц, препознавши институционално распадање у централнодесној Народној партији, планирао годинама како ће је преузети и то је и учинио 2017. године са само 30 година. Кад ју је преузео, ребрендирао је странку као „Листа Себастијана Курца - нова Народна партија” и чак и променио боје партије из црне у тиркизну. Неколико месеци касније постао је канцелар, један од најмлађих светских лидера.

Џонсоново маневрисање и сеча у Конзервативној партији су такође били драматични. Он је тако старомодну естаблишментску партију претворио у странку незадовољне радничке класе, за коју многи кажу да је постала непрепознатљива.

„Ова влада је једноставно не-конзервативна. Она је експлицитно одбацивање свега за шта се залагала Конзервативна партија”, рекао је коментатор Питер Оборн.

Велико питање је где ће Европу одвести политика вођена оваквим личностима, пише Политико.

Иако су се у послератној Европи политичаре уздизали на власт мешавином бомбастичности и харизме (Силвио Берлускони рецимо), никад није постојала оволика концентрација њих, посебно у зрелим демократијама западне Европе.

Неки посматрачи страхују да би, уколико се политички естаблишмент који се распада не буде заменио нечим новим, европски политички контекст могао више да личи на Латинску Америку - препуну популистичких, корумпираних политичара.

Такви су већ политичари у деловима централне и источне Европе, од мађарског Виктора Орбана, са његовом „нелибералном демократијом”, до власти у Чешкој, Бугарској и Румунији.

Немачка, под будним оком Ангеле Меркел, може се чинити имуном на површност политике личности. У ствари, Меркел се често у иностранству представља као противотров испразности која је завладала европском политиком.

Међутим, кад се погледа изблиза, види се да је немачка лидерка не само персонификација европског „доба личности”, већ и да је она њен пионир.

Ниједна европска држава није дуж била под својим лидером, него Немачка након 14 година Меркелиног вођства. Меркел је од почетка пажљиво гајила своју јавну личност. Међутим, за разлику од Италије или Велике Британије, где гласачи цене мало „разиграности” својих политичара, Немци очекују трезвеност и понизност - квалитете које је Меркел имала.

Упркос низу изборних пораза њен Хришћанско демократске партије, Меркел је и даље најпопуларнија политичарка у земљи и једина којој верују довољно да буде канцеларка. Како се остатак Европе и света чини све неповезанијим, Немци проналазе утеху у томе што знају да је „Мути”, или мама, како је зову, још главна.

Шта год да се деси са најновијим европским политичким звездама, фиксација личности вероватно неће нестати у скорије време.

Иако се некима ово можда чини као изненадна промена, ради се о кулминацији дубље трансформације у политичкој клими, наводи Политико, преноси Танјуг.


Коментари3
be9a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloš
Kakva je ironija videti ovog crnca što slavi Bregzit.
Bojan
Tzv progresivni u Americi (Demokrate i slicni) cije je glasilo Politiko jos uvek ne shavataju zasto su izgubili izbore 2016 i ovaj clanak je samo dokaz vise. Uporno pojednostavljuju uzroke svog poraza: Rusi, populizam, marsovci ... svi krivi samo ne njihova ideologija koju glasaci nisu prihvatili i ulimativno nisu glasali na izborima za predstavnike iste.
Dragan Pik-lon
Ovo su samo levicarska ogovaranja.Jer kad su levicari bili na vlasti partije su im jos vise sluzile za njihovo ideolosko9hipokritsko) prenemaganje i delenja tudjeg novca za ekologiju i bolji zivot krokodila u Amazoniji...!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља