четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:46
НЕОБИЧНЕ ГРАЂЕВИНЕ: СЕКЕЉ-КАПИЈА

Украс живота

Потомци етничке групације Мађара на банатској земљи успели да сачувају свој дијалект, јединствену културну баштину, ношњу, обичаје, кухињу, чак и писмо
Аутор: Олга Јанковићпонедељак, 23.12.2019. у 14:58
Цветови лала су традиционални орнамент, уз грбове Панчева и Савеза буковинских Секеља (Фото О. Јанковић)

„Она треба да шири вест да овде живе људи који поштују своје претке, културу и Бога својих предака.”

То кажу у панчевачком насељу Војловица, у ком улаз у једну авлију краси велелепна Секељ-капија. Двориште припада Мађарском културно-уметничком друштву „Тамаши Арон”, чијих више од 150 чланова су потомци Секеља – етничке групације Мађара, која је са истока 1833. стигла у ове крајеве и у селa Скорновaц и Ивановo. Повео је тада свештеник Карољ Томко око четири стотине породица из Трансилваније, тачније румунске регије Буковина, у „обећану земљу”, банатску равницу.

„С једног пута по Трансилванији и ми смо се вратили с идејом да и овде подигнемо капију која тамо краси улаз сваког домаћинства Секеља. Тај важан задатак остварили смо 2016. године, а сада је слика употпуњена и етно-кућом. Ова историјска целина сада је симбол 137 година у Војловици, у коjoj живимо и ми буковински, реформатски Секељ Мађари”, прича Илона Лечеи, секретарка МКУД „Тамаши Арон”, чије седиште је проширено куповином суседног плаца, па је етно-кућа постоји захваљујући пожртвованом и добровољном раду чланова ове невелике заједнице, а капија, разигране конструкције и орнаментике у дрвету, рукотворина вештог резбара Золтана Ембелија.

„Секељ-капија је украс Секељ-куће. Газда исече дрво у шуми и уместо несталог живота ствара нови, јер капија живи и учествује у свакодневној борби породице којој припада. Секељ јој удахне своју душу док је гради и урезује име бога красним рукописом. Она је украс живота, а живот је све што се дешава унутар капије”, вели Ембели и сам припадник групације Секеља

Етно-кућа: ручни рад на јастуцима у спаваћој соби, молитвеник на столу

Требало је три месеца рада, труда и умећа да се подигне, да као и свака штити кућу и огласи порекло свог власника, али је пре свега изузетан традиционални, верски и естетски детаљ. Ова војловачка висине је четири и ширине преко пет метара, са оквирним стубовима, великим и малим вратима и горњим покровним делом од дрвене плоче испуњене кружним отворима за птице – јединствена и велелепна, баш као и њене „близнакиње”, свуда где ови људи живе.

Украшена је богатом орнаментиком, којом се гранају традиционални цветови лала, доминирају грбови Панчева и Савеза буковинских Секеља из Мађарске, а у годове изнад мале капије утиснути су симболи Секеља – Сунце и Месец уоквирени стиховима песника Алберта Ваша „Светој вери својих предака и коренима свог народа, брате, не буди неверан никада.” И заиста, под теретом тешког живота, на прагу 19. века, ови људи су се расељавали светом, али успели да сачувају свој, међу етнографима признат и цењен дијалект, јединствену културну баштину, ношњу, обичаје, кухињу, чак и писмо, иако изоловани од матице.

Дневна соба са зиданом пећи

Тек део тога, али леп и умивен, представља новоподигнута етно-кућа, верна слика традиционалне, по идејном пројекту архитекте Миодрага Младеновића и подигнута руком и душом једног Словака, мајстора Јана Шимака из Падине. Дневна соба са камином, кухиња са шпоретом и фуруном која још ради. Ту су и креденац с девојачком спремом, пешкири, постељина – ткање које замире, али је по који комад снесен с тавана и извучен из шкриња. У дворишту, на десетине сачуваних пољопривредних алатки и оруђа.

Тако опремљени и с четири гостинске собе сада су овде спремни да прихвате и госте из Мађарске којих је све више. Биће за њих и стручног вођења, прича о прошлим временима и генерацијама, али и о успесима, наградама и признањима којих су пуне витрине „Тамаши Арона”, у ком желе да захвале Влади Мађарске која је уложила више од стотину хиљада евра да би они досањали свој сан.

Традицију донели Хуни

Географска распрострањеност Секељ-капије поклапа се са историјским кретањима Хуна, те се претпоставља да су они донели традицију ове градње и оставили је својим наследницима. Римски историчар Прискос Ретор, оставио је записе о Хунима и Атилиној кући, „која је од свих кућа сјајнија и раскошнија”.


Коментари0
369e5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља