субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.12.2019. у 16:39 Иван Цветковић
ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЧЕКАЈУЋИ ФУДБАЛСКО ПРОЛЕЋЕ

Можда нам се некад и посрећи

За разлику од кошарке и одбојке, а нарочито од ватерпола, у нашем фудбалу не учимо од малих ногу оне које издвајамо за репрезентацију да треба да буду најбољи на свету, па они себе касније и не могу тако да замисле
Наша репрезентација на путу за Монтевидео, где је одржано прво Светско фудбалско првенство: Бек, селектор Симоновић, Марјановић, Марковић, Ђокић, извештач „Политике” Јовановић, Спасојевић, Тирнанић, Арсенијевић, Најдановић (стоје), Хрњичек, потпредседник ЈНС др Хаџи, путница са кћерком, вођа пута др Андрејевић, Ивковић, Стојановић (средњи ред), Јакшић, Тошић и Вујадиновић (Фото из албума др Милана Андрејевића))

Фудбал је био и остаје наша омиљена спортска грана, иако нам је ретко када испод ње срце било пуно. Много нам је пута било превруће, много пута смо и цвокотали. Али и даље га волимо са свим ризиком коју велика љубав носи.

Прошлост је, некако, увек лепа и како време одмиче све је лепша. Ко зна, можда ће кроз пола века и ово данашње да изазива носталгију.

Приликом упоређивања данашњег стања у нашем фудбалу с оним што је било некада измиче нам да су то две потпуно различите ствари, јер поистовећујемо ондашњу Југославију и садашњу Србију.

О томе да ли је било теже некада или сада да се, на пример, састави репрезентација или освоји првенство државе могу да се ломе копља. Раније се, рецимо, подразумевало да тим који представља државу треба да буде састављен по „националном кључу”. Сада тога нема, али је база неупоредиво мања него некада.

Или, у оној Југославији је лига била много јача него сада и у Србији, и у Хрватској, а о осталим осамостаљеним југословенским републикама да и не говоримо, па је кудикамо било теже да се постане шампион. С друге стране, сада не само играчи него и клубови имају много веће могућности да играју на највећој сцени. Из Србије су у југословенској Првој лиги дубоко корење пустили Црвена звезда, Партизан, Војводина, ОФК Београд и нишки Раднички, док су остали дуже или краће били у њој, па се онда поново борили за повратак. Дакле, шест-седам клубова, а данас их је на главној сцени чак 16.

С оним што има Хрватска је надмашила Југославију – 1998. је била трећа на свету, а прошле године чак друга. У заједничкој држави успех је био пласман на велико такмичење, а Словенија, која у доба Југославије никада није сматрана за фудбалску земљу, са самосталном репрезентацијом уписала се међу учеснике светског и европског првенства.

Бугарска, с којом су некада „плави” муку мучили (ако ништа друго памти се онај Радановићев гол у Сплиту у последњим тренуцима квалификација за Европско првенство 1984), ове године у групи није могла да победи једну југословенску републику (Црна Гора), а од једне српске покрајине (Косово) чак је изгубила код куће и била испод ње на табели?!

Како то да се објасни? Наше источне комшије нису преживеле оно кроз шта смо ми прошли у последњих 30 година. Штавише, били су и у светском врху (полуфиналисти 1994).

Да, на економско стање може много шта да се свали. То наводимо као доказ кад треба да се оправдамо, али га занемаримо када образлажемо неку нашу победу. Када се наши тимови, како репрезентације, тако и клубови, састану с представницима оних земаља, који су своје амбиције остварили самим тим што су ту, ми их представљамо као вукове у јагњећој кожи.

Фраза да данас сви играју фудбал постала је незаобилазна. Али може да се каже да данас сви играју и кошарку или одбојку, а ту су наше репрезентације у светском врху. Наш ватерполо је вероватно у тежој ситуацији од свих, али српска репрезентација постиже не само веће успехе од југословенске некада, него годинама не испушта трон.

Како је то могуће? И зашто је у фудбалу другачије?

Успеси у кошарци и ватерполу, па и у одбојци (иако није имала такве медаље била је у успону при крају југословенског доба), могу да се објасне као плодови југословенске школе. У фудбалу таква школа није постојала упркос томе што је покушавано.

Било је, ипак, нешто заједничко – на цени су били дриблери. Жалили смо што немамо „раднике”, а сада углавном стварамо „ратнике”. Недостајала нам је дисциплина у игри, такође и психичка и ментална снага да издржимо до последњег минута, па смо многе већ, што се каже, добијене утакмице изгубили, као на пример полуфинале Европског првенства у Београду 1976. када смо водили с 2:0 против Западне Немачке на полувремену. Или смо испустили да наплатимо оно што смо могли као, рецимо, 1962. у Чилеу, где смо у полуфиналу изгубили од Чехословачке, а у утакмици за треће место од домаћина, затим четвртфинале, такође на Светском првенству, 1990. у Италији од Аргентине на пенале, иако Марадона није дао гол с 11 метара.

Тријумфи као што су били против Бразила 1930. у Уругвају, Џајићево ремек-дело (1:0) у полуфиналу Европског првенства 1968. против тадашњег светског првака Енглеске, два драгуља Д. Стојковића против Шпанаца (2:1) у осмини финала Светског првенства 1990, пенал, који је В. Стојковић одбранио против Немачке и гол који им је тада, у Јужној Африци 2010, дао Јовановић памте се као докази да смо могли много више да узлетимо...

Ми никада, а поготово у последње време, нисмо одгајали фудбалере да буду најбољи. У кошарци и одбојци, а нарочито у ватерполу, то се усађује деци чим почне селекција играча за репрезентације. У фудбалу, чак и када се деси да се попну више од свих осталих (Србија је 2013. била европски омладински првак, а 2015. и светски), схватамо као плод случајности – ето, посрећило нам се. Код ватерполиста, кошаркаша и одбојкаша због тога се игра, а прави задатак је да се кроз подмладак створе играчи који ће у сениорској конкуренцији да верују да су најбољи и да упркос тешкоћама и притисцима, правдама и неправдама у игри то и остваре.

Подмладак, који нас је одушевио тријумфима на Светском и Европском првенству, неславно је прошао на овогодишњем шампионату Старог континента. Нисмо умели да искористимо њихова претходна достигнућа за дивљење. Уместо да њихов победнички дух с којим су се вратили из Литваније и Новог Зеланда унесемо у наш фудбал, да искуство тренера који су их довели до титула применимо у даљем раду, све је то остало у успоменама, па чак ни тамо не тако упечатљиво.

И, просто, нису криви селектори, нити генерације фудбалера што не заузимамо оно место које прижељкујемо. Они се мењају, али суштински ништа не могу да поправе јер нема системског прилаза том послу.

Не осећа се да су савез и клубови на истом задатку, него свако ради како зна и уме, па шта му бог да. Не види се, као код Холанђана и Белгијанаца, у новије време чак и код Исланђана, да постоји бар неки најмањи заједнички садржалац у игри, који повезује подмладак и сениоре. Ни у репрезентацији, ни у клубовима. Промени се селектор или тренер, он доведе своје сараднике и – нико му се не меша у посао! Садашњи такозвани стручни штабови су више тренеров или селекторов кабинет. У нашој стручној јавности нема принципијелних полемика о стручним питањима – то је постало непристојно. Ни у клубовима ни у савезу онај ко је отишао не оставља ономе ко долази своја запажања. Све почиње изнова, од нуле и без јасно одређеног циља. Али, можда ће некад да нам се посрећи.

Коментари0
75608
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља