И док највећи и најозбиљнији део фудбалске Европе већ увелико прави планове за наредно фудбалско лето, када ће се у дванаест држава одржати шампионат Европе, за наше играче и стручњаке је много важније фудбалско пролеће. Познато је да наше најбоље фудбалере крајем марта очекује бараж. Већ се зна да ће изабраници Љубише Тумбаковића 26. марта гостовати у Ослу селекцији Норвешке и да од те утакмице зависи судбина нашег репрезентативног тима, али и оних који данас воде наш фудбал. Бараж је једина шанса да се исправе грешке из неуспешних квалификација и да се после пуних двадесет година поново нађемо на скупу најбољих.
Таман када смо после пласмана у Русију помислили да за наш репрезентативни фудбал долазе много бољи дани, да смо на путу да поново имамо екипу за највећа дела, већ на наредном великом такмичењу, догодио се нови неуспех у квалификацијама за првенство Европе. Додуше, ако смо одраније знали да је Португалија апсолутни фаворит у групи, јер је екипа актуелни владар највреднијег фудбалског трофеја на континенту, ипак смо веровали, или смо се потајно надали, да можемо бити бар други у групи. Што би значило директан пласман на Евро. Међутим, Украјина нам је, посебно у Кијеву (5:0), очитала праву лекцију.
Наш основни проблем је сујета појединих људи који воде фудбал, честа жеља за променама, које не доносе бољитак. Уосталом, Србија је у Европи постала рекордер по промени селектора јер их је од Јужне Африке промењено најмање десетак. Ниједан није имао потребни континуитет, па су самим тим и изостали резултати.
Такође, озбиљно питање с којим би селектор Тумбаковић требало да се позабави јесте у вези с нашом одбраном. То је дефинитивно најслабији део нашег тима, па ниједан селектор, осим Славољуба Муслина, није успео да реши горуће питање. Чињеница да смо само у овим квалификацијама примили чак 17 голова иде у прилог тези да нам је одбрана шупља као „швајцарски сир”. Међутим, једина светла тачка у одбрамбеној постави сигурно је млади штопер Фјорентине Никола Миленковић. Дефинитивно данас један од најцењенијих дефанзиваца на планети. Миленковић је један од ретких ако не и једини наш репрезентативац који је у А селекцији и у свом клубу из Фиренце забележио све наступе с максимално пуном минутажом на терену. Наш проблем су слаби голмани, слаби бокови и чињеница да Миленковић за сада није нашао правог „цимера” на штоперској позицији. С друге стране, капитен Коларов је близу завршетка каријере...
Ни средњи ред није добро функционисао, иако смо веровали да ће Лука Миливојевић, који се „одљутио” после свађе с Крстајићем, допринети да бар имамо добар средњи ред. Али није било неке велике користи од његовог повратка.
Зато су нам нападачи најбољи и највреднији део екипе, предвођени сјајним Александром Митровићем. Центарфор Фулама је из утакмице у утакмицу обарао рекорде па га од Стјепана Бобека (38), најуспешнијег стрелца у историји нашег фудбала, дели још само пет погодака. Такође и Лука Јовић је блистао у Ајнтрахту, тренутно је у Реалу где се бори за голи опстанак у једном од најбољих клубова на свету. Међутим, посебну пажњу треба обратити и на Душана Влаховића, младог голгетера Фјорентине. Он ће ускоро бити највеће откровење светског фудбала, бар када је реч о нападачима.
Дакле, Србији остаје да чека пролеће и да се нада лету, и борби с најбољим репрезентацијама Европе. А ако у тој намери не будемо успели, онда под хитно треба тражити нова решења на свим нивоима.
