понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 25.12.2019. у 14:23 Љиљана Петровић

Телевизија је у мени добила прецизног глумца кога публика воли

Ово је несумњиво улога коју ћу памтити и која ће ме, надам се, високо поставити на лествици филмских и телевизијских очева, каже глумац Александар Срећковић Кубура који игра Стојана Станимировића у серији „Црвени месец”, а гледамо га и у серији „Пас лаје, ветар носи”
(Фото Л. Ковачевић Јовановић)

У последње време добијам улоге очева што је, можда, најзахтевније глумачко искушење, каже кроз смех Александар Срећковић Кубура. – Шалу на страну, улога Стојана Станимировића, оца младог официра Николе, десне руке регента престолонаследника Александра Карађорђевића, није била нимало лака, јер, пре свега, треба схватити и дочарати патријархалног, крутог господина с почетка прошлог века, савладати обим саме улоге у серији „Црвени месец” која има 120 епизода… Међутим, помогла су ми ранија искуства у раду на пројектима сличног обима и успео сам да се распоредим и „сместим” у овој улози и сада већ она тече…

Глумац је задовољан како је одиграо улогу и опет шаљиво наглашава да ће проверити колико је био добар за коју годину када погледа репризу овог најзначајнијег и, тренутно, најгледанијег пројекта ТВ Пинк чији је творац Роман Мајетић.

Сам процес „рађања” лика и снимања му причињавају радост па се све муке анулирају. Каже да није од оних који траже коментаре за свој рад, али када их добије најнепријатније му је да саслуша похвале. Много лакше подноси професионалне критике.

– Ова улога је и међу гледаоцима и међу мојим колегама запажена и наилази на одобравање. Очигледно је мој Стојан врло упечатљив!

На питање где би улогу из „Црвеног месеца” сврстао у низу остварених на телевизији и у театру, одговара:

– То је врло незахвално рећи. Улоге се не могу поредити – због различитих жанрова, а ни по времену и периоду када су настале. Ово је несумњиво она коју ћу памтити и која ће ме, надам се, високо поставити на лествици филмских и телевизијских очева.

Александра Срећковића Кубуру, глумца Народног позоришта у Београду, који свира виолончело и контрабас, ових дана гледамо и у улози Тече у серији „Пси лају, ветар носи” на РТС-у…

– Комедија таквог готово бурлескног типа се код нас ретко снима – објашњава. – Весело је и забавно када имате прилику да у једном лику опробате све варијанте гласа, тела и карактера које сте желели, али није било прилике.

Захвалан је редитељки Јелени Јочић Бајић која га је пустила да развије лик са тако јако наглашеним карактером и што је имала поверења у њега да, уз њену помоћ, води лик на ивици немогућег. Та храброст се, уверен је, и њему и пројекту исплатила.

Балканска међа

Иначе, ова година је била веома плодна за Кубуру…

Почео ју је премијером филма „Балканска међа”, упечатљивом и застрашујућом улогом Смука, а завршава са пет снимљених ТВ серија. Објашњава да је велика срећа за све, и за глумце, и сценаристе, и редитеље, и сниматеље, али и за гледаоце то што се снима све више квалитетних серија и филмова. И поред изразито малог буџета за културу, културни радници успевају да се снађу и обезбеде средства за продукцију. Колико их то муке и живаца кошта, само они знају.

Ускоро ћемо га гледати и у серији „Јужни ветар” иза које стоје Милош Аврамовић, Милош Биковић и Миодраг Радоњић. Биковић и Радоњић су му стари пријатељи, а Аврамовића је упознао на овом пројекту и срећан је због тога јер је, каже „редитељ његовог сензибилитета”. Тачан, врло одређен, храбар, маштовит.

Питамо га шта телевизија значи за његову каријеру:

– На моју срећу, са телевизијом се „дружим” од самог почетка каријере, од серије „Пад династије Обреновић” у којој сам играо брата Драге Машин. И била је то љубав на први поглед. ТВ снимања ме забављају и испуњавају. Телевизија је у мени добила брзог, прецизног глумца кога публика воли. Бар се мени тако чини. Исправите ме ако грешим.

Пријатна промена

Играо је и у серијама „Породично благо”, „Неки нови клинци”, „Бела лађа”, „Урота”, „Вратиће се роде”, „Понос Раткајевих” „Истине и лажи”…

У Украјини је снимио две серије. Каже нам да учи руски језик и да би желео да заигра у руским историјским драмама.

– Овде нас је мало, сви се знамо и пријатна је промена играти са сасвим новим глумцима у новим околностима. Било ме је свуда помало, у Хрватској, Македонији, Украјини, Русији. Но, и поред свих разлика, схватио сам да су људи из глумачке бранше, барем у Европи, свуда исти. Продукције и буџети су различити, али људи, оно што их занима, оно што воле, како размишљају свуда су слични, ако не и исти. Ја сам ближи руском језику, још нисмо „блиски пријатељи”, али смо се већ добро упознали. А што се тиче нових послова, надам се. Кастинзи постоје, агент је ту, сад је само питање времена.

Да ли је некада помислио да је погрешио што је одабрао глумачки позив?

– И да јесам, много више бих погрешио да сам изабрао нешто друго јер ме ништа друго не чини тако задовољним осим, можда, изградња станова, али за то немам довољно предузетничког талента – одговара. – Глума је једино што могу да трпим и волим, у њој уживам. У њу сам побегао, родитељи су били против, борио сам се и даље се борим, али се све исплати када се стане испред камере или на сцену.

Стара кубура, сувенир, каписла…

Присећа се како је студентске дане проводио у Атељеу 212 и тадашњем бифеу. Много дивних сећања остало је из тог периода…

– То су били дани среће, што каже песма. Многи из тадашњег Атељеа нису међу живима, али њихов дух и сећања остају. Наравно, то што сам био млад додатно ми улепшава успомене. Оркестар из представе „Кнегиња из Фоли Бержера”, који су уз моје скромно учешће, чинили Ненад Ћирић, Небојша Љубишић и Ерол Кадић, био је тих година главни „зачин” у тој чорби веселости и смеха, духа, мудрости, љубави. Сећам се како смо после представе, када се публика разиђе, преносили инструменте у бифе (хармонику, гитару, контрабас и тарабуке) и прво нас четворица лагано свирали и певали, па наставили жустро, брзо и гласно, уз учешће свих који би се ту нашли, и негде пред зору, када нас је остало само неколико издржљивијих, завршавали дружење песмом „Још један прође дан”, коју би, само у тим приликама, певао Ђуза Стојиљковић.

Надимак Кубура је саставни део имена и презимена овог глумца, тако се и представља... Поносно га носи... А како га је добио?

Каже, захваљујући малом инциденту са часа историје. Стара кубура коју је донео у школу, сувенир, каписла и непажљиви клинац и, ето, надимка за цео живот.

Када су га звали да игра у серији „Горе-доле” било је скептичних. Тек када су видели фотографију, рекли су: „А, па то је Кубура!”.

– Некада су сви имали надимке. Сада је ваљда мање дружења, па и мање прилика за надимке.

Први глумачки хонорар добио је за улогу у представи „Маска” у режији Никите Миливојевића у Народном позоришту. Била је то његова прва премијера, пола новца је дао просјаку код фонтане у Кнез Михаиловој, а за остатак је чашћавао старије колеге у бифеу позоришта. Није било много, али је било од срца. Александар Срећковић је био стипендиста Атељеа 212, а онда су га позвали да буде стипендиста националног театра. Дипломирао је касно, тек 1999, одслужио војску и запослио се у Народном позоришту. Са двадесет две године је постао отац. Са супругом Маријом, фитнес инструкторком, има синове Алексу (24), који је недавно дипломирао на Електротехничком факултету, и Вању (8), ђака првака.

Када су се супруга Марија и он венчали нису имали ништа. Живели су у изнајмљеном стану. Када су добили дете, он је дању радио, а ноћу чувао сина да би се Марија одморила. Тада је ослабио четрнаест килограма, а шминкери у позоришту су једва успевали да му прикрију подочњаке од неспавања.

У тим година жеља му је била да као човек спава мирним сном у властитом стану и да се опроба као продуцент. Шта се од тога остварило?

– Мирно спавам у свом стану, али од успешног продуцента је остао само један успешан покушај са филмом „Заједно” у којем је заиграо и мој Алекса. Кад прође ова навала снимања можда напишем текст за филм или серију, видећу како ми крене. Ако напишем можда и продуцирам…

На крају, наглашава да му минулих шест месеци снимања трају и по 12 сати, а снима пет, шест дана недељно, али велика гледаност серије „Црвени месец” то чини вредним.

Коментари0
55150
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља