петак, 14.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 26.12.2019. у 20:29 Александра Мијалковић
НЕ САМО О ПОСЛУ Маја Медић

Чудесни живот иза камере

У години више јубилеја домаће кинематографије, ова упорна и посвећена уметница фотографије и филма својом изложбом је подсетила на култни спектакл „Битка на Неретви”, а монографијом на седам деценија Југословенске кинотеке
„Аутопортрет” (Фото Маја Медић)

У години која се примиче крају, обележена су два јубилеја значајна за домаћу кинематографију: седам деценија Југословенске кинотеке и пола века чувеног ратног спектакла „Битка на Неретви”, најскупљег филма у историји СФРЈ.

Оба догађаја је својим радовима повезала, скренувши на њих пажњу шире јавности, уметница Маја Медић објавила је монографију „70 година Југословенске кинотеке”, а у Културном центру Београда приредила изложбу фотографија посвећену култном филму Вељка Булајића. Иначе, и самој ауторки је 2019. била јубиларна – прославила је свој 40. рођендан.

– Што се књиге тиче, са директором Кинотеке Југославом Пантелићем сам се договорила да то не буде типична монографија, предложила сам креативнији приступ и добила прилику која се ретко пружа, одрешене руке да могу да се играм. Резултат тога је да више од половине књиге представља хронологију ове установе, приказану кроз колажне спојеве докумената, фотографија, новинских чланака, старих филмских програма... Колаж је, наиме, монтажа статичних слика, а монтажа покретних слика је суштина филма – објашњава Маја, додајући да тако у ствари „Кинотека прича о себи”.

Мајина изложба поводом 50 година од „Битке на Неретви” названа је „Пут до слободе мора бити чист”, што је реплика једног од ликова из филма.

– Желела сам да кроз фотографије, живе слике и други материјал дочарам феномен тог великог филмског подухвата, какав је данас незамислив: светска глумачка имена, незапамћен број статиста, међу којима 10.000 војника, снимање у трајању од годину и по дана, а биоскопски плакат је урадио Пикасо... Овакав историјски спектакл се ретко правио на овим просторима. Љубазношћу „Филмских новости” посетиоци имају прилику да виде и како је изгледало на самом снимању, кроз неколико прилога који су монтирани и приказивани у време када је филм изашао у јавност – наводи ауторка.

Верна Београду

Маја Медић је дипломирала на ФДУ 2007. године, Одсек за филмску и ТВ камеру, а онда завршила и мастер студије на Ст. Лукас Академији у Бриселу. Била је на резиденцијалном боравку у Египту и Аману, учествовала на многобројним уметничким радионицама, као сниматељ или фотограф била ангажована у више играних и документарних филмова и серија, освојила неколико домаћих и међународних признања. Члан је УЛУПУДС-а. Њена биографија је заиста импресивна. Кад бисмо хтели само да набројимо књиге, самосталне и колективне изложбе, сниматељски и фотографски рад, то би „прогутало” сав простор за интервју. Шта је, међутим, од тога било посебно значајно за њу?

– То би, без сумње, била прва монографија коју сам приредила, о мајстору фотографије Александру Долгију, мом пријатељу и првом учитељу фотографије. После његове смрти супруга Татјана је пожелела да у једној књизи сакупи његове радове, позвала ме је, и тада сам се први пут нашла у ситуацији да стварам нешто заиста важно, што ће бити изложено процени великог броја људи – прича наша саговорница.

Испоставило се да је то веома добро урадила, то јој је дало самопоуздање, и омогућило да се упусти у све остало што је после тога уследило.

– Био је то је преломни тренутак у мом стваралачком животу, и због тога неупоредив по личном значају са било чим другим што сам до сада урадила – наводи Маја.

Како то да је усавршавање наставила у Белгији и, још важније, зашто је одлучила да се врати и настави каријеру у Србији, док су многи њени вршњаци и колеге отишли у далеки свет?

– Заправо сам желела да идем у Париз, али у то време тамо није било мастера на енглеском језику, а мој француски није био довољно добар за студирање, па је Брисел био нека врста „утешног” избора. Никакав посебан утисак на мене није оставио ни град, ни тај мастер програм, који је на папиру деловао боље него у пракси. Зато нисам ни планирала да тамо останем. Напротив, током боравка у Бриселу само се искристалисало зашто не желим да будем негде другде осим у Србији: што због драгих људи, што због пројеката који ме интересују, а сви су искључиво везани за овај простор – објашњава Маја.

Додуше, признаје да је сад, после десет година, можда поново дошло време да се негде измести, али не престајући да ради на пројектима у Србији.

„Aсиметрија” (Фото Маја Медић)

Чаролија људског лица

Филм и фотографију Маја користи као средство да исприча веома различите приче, о женама, глумцима, редитељима, фотографима, филмовима, фестивалима, телевизијским серијама, позоришним представама...

– Највише ме занимају људи. Како функционишу, шта их мотивише, шта их радује, а шта боли. Ако погледате моје фотографије, којим год поводом направљене, на њима су увек људи, ретко се провуче нешто друго. Они су неисцрпна инспирација. Мој крајњи циљ је да на портретима прикажем људе таквима какви су стварно, не онаквима какви би желели да их други виде. Уверена сам, када се свуку сви слојеви страхова, одбрамбених механизама и пројектованих туђих очекивања, сви људи су у својој суштини лепи. Велики је изазов успети то забележити фотоапаратом – признаје Маја.

Ова уметница је специфична по својим такозваним личним пројектима. Први је представила још као студент, 2005. године, књигу „Психопатологија Маје”. Онда се 2007. позабавила судбином свог претка, несталог пилота Смиљана Немчанина, а 2016. направила изложбу посвећену својој баки, „Слике којима (се) памтимо”.

– Оно за шта свако од нас верује да га чини посебним, а његова искуства јединственим, заправо је оно свима заједничко, и то нас не раздваја, него спаја. Зато мислим да највише има смисла бавити се личним питањима, тако најпре може да се допре до друге особе, пренесе порука, подстакне на размишљање или учини да се тај неко преко пута препозна и схвати да није сам у свом искуству. То је, по мени, смисао уметности – указује Маја.

Управо због интересовања за механизме по којима људи функционишу, у средњој школи је размишљала о студијама психологије. Из истог разлога је склона сопственом преиспитивању, као и породице из које потиче.

– Мислим да је важно да знамо како су живели и кроз шта су пролазили наши преци, јер се све то на неки начин одражава и на нас. Наследник сам и прикупљач свих породичних успомена. Фотографија, писама и докумената... имам толико да бих могла цео живот само о томе да правим пројекте. Надам се да ћу имати довољно времена да остварим све што бих желела на ту тему – каже Маја.

Антологија наших сниматеља

У професионалној каријери је сарађивала са многим уметницима и установама културе, а најинтензивније, већ више од три године, са Културним центром Београда.

– Веома сам захвална, првенствено мом пријатељу и саборцу, програмској директорки Весни Даниловић, за пожртвованост у послу и ентузијазам у остваривању немогућег, али и свима осталима у тој „кући културе” јер стварно воле оно чиме се баве, и боре се да то обављају на најбољи начин. Пројекти које радим омогућили су ми да упознам много изузетних и инспиративних људи, што је права привилегија, али најзначајнија сарадња је свакако са Гораном Марковићем, који ми је пружио прву професионалну шансу, још док сам била студент. Његова безрезервна подршка траје и данас – истиче наша саговорница.

На крају је питамо за следећи пројекат.

Ако све буде ишло по плану, каже, требало би да то буде својеврсна антологија филмских сниматеља у националној кинематографији, у издању Филмског центра Србије.

– Замислила сам ту књигу као путовање кроз историју српског филма, али из угла сниматељског посла, јер све досад написане су или о редитељима или о глумцима. Ретко се нека друга професија на филму истакне на такав начин, а они то заслужују – уверена је Маја.

Судећи по њеном досадашњем раду, нећемо дуго чекати.

Камера – или ништа!

„Фотографија ми је као позив дата самим рођењем! Поменути деда-ујак Смиљан Немчанин био је талентован и заинтересован за фотографију. Његов сестрић, а мој ујак Милош Ковачевић био је још талентованији, пасионирани фотограф аматер, који је наследио Смиљанов фотоапарат. Управо ми је он за 18. рођендан поклонио први „прави” апарат. А мој отац Слободан, који је такође имао око за фотографију, стицајем околности је у време мог одрастања радио у фото-радњи, тако да сам детињство провела у фотографској лабораторији, уз мирис развијача. Упркос томе, он нимало није био одушевљен кад сам рекла да желим да студирам камеру, јер се бојао да неће бити посла за мене. После је променио мишљење суочен са мојом упорношћу: било је или камера или ништа! Мама Мајда увек је била и још је подршка у свим мојим изборима. А да нисам уписала то што јесам, волела бих да сам студирала дизајн ентеријера”, каже Маја.

Сећање на Глоговца

Маја је, поред осталих, радила и на награђиваним филмовима као што су„Клопка” и „Кругови” Срдана Голубовића, и најновијем Асиметрија” младе редитељке Маше Нешковић, који је недавно с великим успехом приказан на међународном Фестивалу ауторског филма у Београду. Каже да је њој најупечатљивија успомена са снимања „Клопке”.

– У болници на Бањици снимали смо сцену у којој лик Небојше Глоговца признаје својој жени, коју тумачи Наташа Нинковић, да је убио човека. Као фотограф сам тад стајала поред камере, такорећи у „првом реду” и посматрала Небојшу који је толико стварно и потресно изговорио свој монолог да је Наташа заборавила сопствену реплику, а мени самој су потекле сузе. Кад се чуло „Стоп!”, окренула сам се и видела иза себе како скоро сви чланови екипе такође бришу очи. Небојша нас је све омађијао.

Коментари0
28cb5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља