четвртак, 29.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 25.12.2019. у 21:00 Александра Петровић

Статус инвалида je спас за трајно психички оболеле

Комисије су ригорозне када одлучују о праву на инвалидску пензију, чак и код оних који су изгубили пословну способност. – Како заштитити раднике у „замрзнутом штрајку”
Без посла и са „тешком” дијагнозом многи су осуђени на социјалну помоћ и врло тежак живот (Фото А. Васиљевић)

Слађана М. је била наставник у основној школи. Због аутистичног детета и породичних проблема оболела је од параноидне шизофреније. У судском поступку, после вештачења два професора Медицинског факултета, одузета јој је пословна способност, што у праву значи цивилну смрт.

– Обратила се Фонду ПИО за инвалидску пензију и њен захтев је одбијен јер су вештаци медицинске струке у комисији рекли да она није инвалид. Јасно је да се она нигде и никада не може запослити, поготово не у просвети. Угрожено јој је право на живот, које је основно људско право, јер не може да живи од 8.000 динара социјалне помоћи. Нема струју у стану јер не може да је плати – каже Предраг Трифуновић, судија Врховног касационог суда у пензији, који на „Копаоничкој школи природног права – Слободан Перовић” уређује и води секцију о радном и социјалном праву.

Душевно оболела суграђанка није добила сатисфакцију ни пред Управним судом, а пракса тог суда је противречна у оваквим случајевима.

– Њена тужба је одбијена с образложењем да јe закон строг, а да је њена грешка у томе што одбија лекове. Нико не каже да ли би је лекови уопште излечили, јер не знам случај да је неко излечен од те болести, а она одбија лекове зато што је неурачунљива, и тако улазимо у један зачарани круг – каже судија Трифуновић.

Инвалиди могу да се запосле ако су психички здрави, али душевно оболеле особе не могу да раде иако су физички здраве. Закон дефинише инвалидност као потпуни губитак радне способности, који се медицинским мерама не може спречити.

– Разумем потребу државе да смањи број инвалидских пензионера. Од око 1.700.000 пензионера у Србији скоро 200.000 су инвалидски пензионери. С друге стране, број радно активних становника је око 2.200.000. То је врло неповољан однос између запослених и пензионера јер да би пензијски фонд био одржив, нужно је да тај однос буде најмање четири према један у корист запослених. Огроман новац држава из буџета троши за помоћ пензијском фонду и то је вероватно мотив да инвалидске комисије буду тако ригорозне и оболелима практично ускраћују право на егзистенцију – каже судија.

Случај о коме је расправљало више од 50 стручњака за радно право протекле недеље на Копаонику показује какав је однос између примене закона и правде. Копаоничка школа се залаже за праведно право и сви говоре о правди и правичности, али како примећује судија, када је треба спровести у пракси онда се мало саплићемо. Зато правници предлажу измену закона и другачије дефинисање инвалидности.

Још један пример неправичности је случај с отпуштеним радницима у такозваном „замрзнутом штрајку”.

– Штрајк је не само српска реалност и судска пракса је у том погледу колебљива и противречна. Послодавац се не може користити евентуалним незаконитостима у организовању штрајка, ради колективног отпуштања радника. По нашем Закону о штрајку, сваки учесник незаконитог штрајка може добити отказ. Повод за разматрање овог проблема је случај портира који није знао за сложено правно питање последица „замрзнутог штрајка”. Он је учествовао у поновљеном штрајку који није организован на законом прописани начин. Добио је отказ иако је то питање спорно и за правнике и за судије – каже Предраг Трифуновић.

Реч је о једној приватној фирми из јужног Баната, где је 29 запослених добило отказ пре неколико година.

Штрајк је првобитно био законито организован, најављен, са циљевима и формираним штрајкачким одбором. Престао је када је закључен споразум с послодавцем да им исплати зараде до одређеног момента, што он није урадио. Зато су ступили у нови штрајка без најаве, без организације и без истицања нових захтева. Послодавац им је дао отказ и суд им није пружио заштиту зато што су били у незаконитом штрајку.

– Као што у кривичном праву заблуда ослобађа учиниоца одговорности, залагао сам се да правна заблуда може да доведе до ослобађања одговорности и у радном праву. Нажалост, остао сам у мањини и портир је добио отказ. Зато се залажем да изменимо закон по црногорском моделу, где би учесник незаконитог штрајка добио заштиту, а само организатор таквог штрајка би сносио последице и он би добио отказ. Обичан учесник штрајка се у право не разуме. Залажем се да незаконит штрајк не буде изговор послодавцу да цело предузеће отпусти из процеса рада – каже Трифуновић.

Напомиње да је Закон о штрајку донет још 1996. године и да су четири досадашње радне верзије пропале. Социјални партнери, синдикати, послодавци и власт тешко постижу сагласност, зато што је то специфично и деликатно не само правно већ и политичко питање, нарочито када је реч о односу минимума процеса рада и виталних служби.

Коментари0
96d0a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља