Игор Кокошков (48), нови селектор репрезентације Србије, враћа се у нашу кошарку после великих успеха које је остварио у НБА и у националним тимовима Грузије и Словеније. У историји најбоље лиге света, у којој је као помоћни тренер био шампион са Детроитом 2004, уписан је као први страни стручњак на челу стручног штаба неког тима. Грузију је водио пуних седам година и увео ју је из друге у највишу европску дивизију, док је Словенији претпрошлог лета донео њен највећи успех икада: златну медаљу, освојену у финалу против Србије.
Од прошлог лета ради као помоћник тренера у Сакраменто Кингсима, у којем су још четири велика имена српске кошарке: Владе Дивац (генерални менаџер), Предраг Стојаковић (директор играчког кадра) и играчи Богдан Богдановић и Немања Бјелица. Пре шест недеља ступио је на дужност селектора Србије, наследивши Александра Ђорђевића који је на пет великих такмичења (2014–2019) освојио три сребрне медаље и по једно четврто и пето место.
Кокошков је, захваљујући пре свега Дивцу, добио благослов Сакрамента да паралелно ради у клубу и репрезентацији с којом већ у фебруару започиње квалификације за Европско првенство 2021. Разговор с њим почињемо питањима у духу празника којим се закључује година…
У НБА су нормална ствар утакмице у новогодишњој вечери, па тако и Сакраменто тог дана у Лос Анђелесу игра против Клиперса, клуба у којем сте пре две деценије започели каријеру у најбољој лиги света.
Када сте у НБА, неминовно се сродите с таквим обавезама и прихватите све оно што носи такав начин живота. НБА и спорт су у функцији забаве, а када су новогодишњи празници и породична окупљања, неко мора и да забавља људе. За Божић је одиграно пет утакмица, трећина лиге је играла. То су ствари нормалне за једну такву лигу која ипак показује да има мало разумевања за тимове па их не ставља да играју на оба празника.
Радити у НБА значи нон-стоп путовати и неретко се сељакати из клуба у клуб, с краја на крај Америке. Како се ваша породица (супруга и двоје деце) сналази у томе?
Навикли смо се на такав начин живота. Већ 12 година смо у Фениксу, ту нам је дом, без обзира на моје селидбе. Пошто Сакраменто није далеко, фамилија је остала ту и користимо сваки слободан тренутак да будемо на окупу. Ништа није другачије у Евролиги која се мења. И ту се играју две утакмице недељно, плус национална лига, тако да је и у Европи авион постао саставни део живота. То је ствар која иде у пакету с овим послом. Тако да се не оријентишемо на викенде, већ на дане кад немамо утакмице.
Шта за вас значи долазак на клупу Србије?
Кад човек бира посао, воде га три мотива: едукација, афирмација и новац. У овом случају, ништа од тога није утицало на моју одлуку. Репрезентација твоје земље је пре свега ствар емоције. Већ 20 година не радим у Србији. Отишао сам у тешким временима. Радио сам у клупској кошарци, био помоћник селектора јуниорске репрезентације. Живот ме је одвео неким другим током, али сам остао у контакту са европском кошарком. Селектор Америке Грег Поповић је рекао: „Кад ти име прозову, мораш да будеш спреман да преузмеш своју улогу!” Осећам моралну обавезу да помогнем репрезентацији. Жеља ми је, пре свега, да оставим траг у тиму који је за мене највећи изазов.
Ваш тренерски пут је такав да се стиче утисак да сте у сваком тренутку знали шта хоћете у каријери која је корак по корак ишла узлазном линијом?
Имао сам срећу да учим од наших еминентних тренера, да будем на извору једне невероватно плодне школе кошарке. Ја нисам амерички тренер! Ја сам српски тренер који ради у НБА! Носим у себи ген велике српске тренерске школе. Онда сам улетео у кошаркашку машинерију звану НБА. И ту сам имао среће да сарађујем са еминентним тренерима и кошаркашким организацијама. Захвалан сам што сам имао такав животни и тренерски пут.
Кажу многи да сте стручњак који најбоље комбинује знања из НБА и међународне кошарке. Како бисте дефинисали југословенску (српску) школу кошарке?
Дуго је негирана југословенска школа кошарке, говорило се само о америчкој и совјетској. Међутим, ова врло уникатна школа донела је један велики искорак, захваљујући плејади вансеријских стручњака и играча. То је јединствен начин рада у кошарци, почев од селектирања. Наши тренери су први увели два тренинга, показујући у пракси квалитет њиховог метода, јер су и репрезентацију и домаће и стране клубове водили до највећих висина. Онда су и у страним клубовима створили другачији култ рада, тренинге два пута дневно, фанатизам, перфекционизам… Антрополошки су доказане предиспозиције људи нашег поднебља, где се рађају сјајне атлете. Одлика наше школе кошарке је и то да смо увек веровали у младе играче, да су им тренери давали кредит и промовисали их у звезде. Морали су да изгубе неке утакмице, да бисмо добили многа првенства.
Колико се променила међународна кошарка, однос према репрезентацији, од времена када сте у нашем националном тиму (2004–2005) били помоћник селектора Жељка Обрадовића?
Много тога се променило од 2005. године, што је и нормално. Постоје нови трендови и релације, и у друштву и у спорту. Не треба да чезнемо за неким стварима, јер данас нити слушамо исту музику, нити гледамо исте филмове као некада. Треба само сагледати нове токове и модификовати своје погледе у складу с новим захтевима. Променила се и НБА. Национални тим јесте част, али морамо да разумемо да је то био некада једини начин за промоцију играча и пробој на драфт, а данас млади играч не мора да прође кроз репрезентацију да би дошао до тога. Суштина је у томе да у новим околностима извучемо највише што можемо за своју репрезентацију.
Почели сте каријеру у „зло време”, док је трајао грађански рат у Југославији, у гломазној лиги са чак 32 клуба, на клупи ОКК Београда који је имао петљу да једном момку од 24 године повери кормило првог тима.
Био је то стицај околности. ОКК Београд је имао добар тим, с неколико познатих играча, као што су Зоран Радовић, Вучуровић, Јовановић, Прековић, Вићентић… Била је то мешавина искусних и талентованих играча. Мој ментор је био Бора Ценић, тада координатор млађих категорија клуба. Имали смо редовна окупљања, мале тренерске семинаре, уторком у четири сата у просторијама ОКК Београда код Београђанке. Ту нас је кошарком заразио Ценић, ментор многим великим тренерима, један од најбољих тренерских методичара у Европи. Мене је саветовао да што пре уђем у сениорску кошарку и, заиста, тај улазак у свет сениора био је непроцењиво важан за мој развој.
У Америци сте стекли тренерско име и добили њихово држављанство, у Грузији вас је председник те земље одликовао Орденом части, а чиме су вас наградили Словенци што сте им донели историјско злато?
Као награду доживљавам то што је 97 одсто Словенаца гледало финале Европског првенства 2017! Грузија је кренула из Б дивизије и стигла до елите. Мој циљ је да свуда, колико год времена будем ту, оставим нешто позитивно иза себе. У НБА сам се враћао у тимове у којима сам некада био, што говори о признању људи с којима сам радио. Никада нисам рушио мостове. Репрезентација Србије није стални посао, већ морална обавеза. Кад све ово прође, хтео бих да се сећам тога са поносом и радошћу. Биће нам потребно много енергије, рада и среће да бисмо стигли до циља.
Да ли сте после преузимања репрезентације разговарали са доскорашњим селектором Александром Ђорђевићем?
Ако неко има надимак Сале Национале, онда је јасно о каквој се личности ради. Не треба заборавити његове резултате, повратак култа националног тима, колико је имао успеха претходних година. Нормално, у контакту сам с њим, као што сам био и раније. То је међусобно поштовање које траје. Нисам улазио у то што је било прошлог лета, али је био ред да се чујемо. Нас двојица смо тренери, а ја стално наглашавам да тим припада играчима.
