уторак, 25.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11
ИНТЕРВЈУ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ, глумица

Волела бих да навијамо једни за друге

Поносна сам на Дану Будисављевић, она враћа веру да постоје људи који се не обазиру на неке тенденције у друштву и имају храбрости да иду за својим емоцијама. Потребно је да то препознамо, да охрабримо такве људе да стварају упркос политичким, друштвеним гласовима који су веома агресивни и убијају душу, оптимизам и људску хуманост
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпетак, 03.01.2020. у 20:00
(Фото Небојша Бабић)

Заслужено и поштено: најчешћи је коментар на вест да је драмској уметници Мирјани Карановић припала награда „Добричин прстен”, угледно признање Удружења драмских уметника Србије за животно дело, за 2019. годину. У лепези сценских јунакиња којима се несебично давала током богате каријере своје место нашле су, поред осталих, Петрија, Мица, Живка, Дуња, Сенија Сена Зољ, Фема, Зеленићка, Наталија, Јелена Катић, Мира Кушевић...

Мирјани Карановић која је уједно 32. лауреат овог највишег глумачког признања „Добричин прстен” биће уручен крајем јануара у Југословенском драмском позоришту.

Глума је вежбање без краја. Еснафско признање „Добричин прстен” за животно дело јесте и потврда трајања. Ипак, не чини ли вам се да је у вашем случају дошло мало рано?

Не размишљам о томе шта значи животно признање, имам још пуно тога да урадим, трудим се да останем у физичкој и менталној кондицији. Давно сам гледала Миру Ступицу у једном интервјуу у којем је причала како се заморила да свако вече осваја тај мрачни простор у којем седи нека публика и у којем када изађе на сцену мора изнова да осваја пажњу тих људи, и како осећа умор и не може више. Била сам тада много млађа и помислила сам: „Боже, како је могуће да се умори.” Сада сам тога и те како свесна. У послу којим се бавим, и кад постигнеш нешто, то мораш сутра увече да поновиш из почетка и са истим интензитетом, одговорношћу према себи, представи, партнерима, и пре свега публици која долази. Без обзира на све награде, критике, ти не можеш да кажеш: „Ево то је то: изволите послужите се.” Још имам снаге за то, али некако ми је много ближи тренутак када ћу можда бити уморна.

Награде су, за вас, попут „ватромета”. Зашто?

Почела сам да их добијам на почетку каријере, као и велику пажњу јавности, насловне стране... И пријало ми је, али сам врло брзо схватила ватромет тих награда, да ће већ следећег трена пажња може бити усмерено на другога. Значи, имаш награду и то је дивно, али мораш да се вратиш у свакодневни живот. У духовном смислу награда престаје да буде тај тренутак и постаје прошлост. Оне јесу лепе, осећаш се величанствено. Следећег јутра се пробудиш, идеш на пробу, а на насловним странама видиш нове људе. И то је то. И све је у реду, живот иде даље. Понека кад мало потонем и изгубим самопоуздање, погледам ту полицу и кажем себи: биће све у реду, направићеш то како треба. Охрабре ме мало те моје награде када нисам сигурна да ли ће резултат који тражим у некој представи бити добар.

Прву награду, истина аматерску, добили сте са 15 година, професионалну са 22 за „Петријин венац”. Шта је све, у међувремену, остало иза вас? Како сте стигли довде?

Открила сам на време у чему сам добра. Прва награда ми је то рекла. Увек сам желела да будем у нечему добра, да се некако издвојим. Све што сам у детињству покушавала, није ми ишло, а то да будем на сцени, да размењујем неке дијалоге, реченице, причињавало ми је велико задовољство и када сам добила прво признање помислила сам: „Можда бих заиста могла да се бавим глумом”. После два неуспешна пријемна испита на академији, успела сам да постанем студент глуме. Нисам очекивала да ћу тако рано добити прилику као што је „Петријин венац”. Имала сам срећу да се баш тада снима тај филм, да ме Горан Марковић види на ходнику, препоручи Срђану Карановићу... Тако је све кренуло. Храбра и ризична одлука. Моји крупни планови били су ужасни, кривила сам лице, али сви ти пробни снимци су у исто време били веома емотивни. Осетила сам одмах трагичну судбину Петрије. Сећам се да је сниматељ Томислав Пинтер, тада говорио: „Па добро, она можда нема искуство пред камерама, али то можемо да је научимо, а ове друге можда имају искуство, али не можемо да их научимо да буду тако емотивне”. После Петрије дуго нисам добијала праву шансу, многи су мислили да сам на нивоу неког талентованог натуршчика. Ипак, нисам посустајала.

У тренутку док вас са филмског платна гледамо у „Дневнику Диане Будисављевић” истрајавате на представи „Маму му ј... ко је први почео”?

Ништа лепше није могло у овом тренутку да ми се деси него да радим овај комад са Унковским са којим сам урадила две представе пре тога „Позоришне илузије” и „Буре барута”. Овај текст Дејана Дуковског обожавам, вежбала сам га са својим студентима и било ми је жао што у Београду није постављен онако како то заслужује. Радујем се због поделе: Јасне, Микија, Леке и предивних младих људи о којима ће се тек слушати.

Које осећање вас је носило док сте радили филм „Дневник Диане Будисављевић”?

С причом о Диани сам се срела када је моја студенткиња Јелена Пузић урадила представу „Пу спас за све нас”. Гледала сам монодраму и све време плакала. Када ми се Дана Будисављевић јавила и казала да снима филм, помислила сам како се све то поклопило. Моја улога је једна сцена, нисам знала шта ће и како бити на крају. Филм сам гледала на премијери у Загребу. Поносна сам на Дану Будисављевић која враћа веру да постоје људи који се не обазиру на неке тенденције у друштву, који имају храбрости да иду за својом причом, емоцијама. Мислим да је свима нама потребно да то препознамо, да охрабримо такве људе да стварају упркос политичким, друштвеним гласовима који су веома агресивни и који убијају душу, оптимизам и људску хуманост. И онда се појави овакав филм и помислиш да има људи који не пристају на то, који другачије размишљају.

Део јавности замера вам поједине политичке ставове. Како одговарате на те опаске?

Део јавности замера и неким другим људима њихове политичке ставове. Никада не можете да постигнете да се сви слажу с вама, али оно што је мени важно јесте да стојим увек иза свог става, чак и онда кад се испостави да тај избор није био добар. Говорим о неким људима који су ме касније прилично разочарали, али боже мој. Никоме се нисам заклела, никога нисам издала по том питању, волим ову земљу, живим у њој. Доприносим овим што радим бољитку нашег друштва зато што је то најбољи део мене. Једна сам од многих који живе у овој земљи и труде се да нешто допринесу. У том смислу сам можда изложенија јер се за мене зна, па је онда то што радим више подложно суду јавности, али то сам ја.

После свих „бура” и „олуја” добили смо нову класу богаташа и несрећу расељених, масовни одлазак младих у свет? Какво ми то време живимо?

Живимо занимљиво време, узбудљиво, узнемирујуће, које има свој оптимизам, али и пуно песимизма. Трајемо у друштву које, рекла бих још не зна где ће: да ли ће још потонути или ће се подићи. Живимо у друштву у којем се непрестано очекују велике ствари, неке сензационалне акције у којима ће се нешто велико променити за кратко време. То се неће догодити, велике промене су углавном повезане са великим жртвама, то су ратови и револуције. Тада су могући пучеви, а оно што се нама овде дешава јесте дуготрајан мукотрпан период успостављања „нормалности”. Тешко је гледати људе који немају шта да једу, лече своју децу, када добијате молбе да објавите апел на свом профилу да се помогне неком детету. Волела бих да живимо у друштву у којем се такве ствари неће догађати. У којем људи неће бити дискриминисани због својих речи, опредељења.

Шта бисте пожелели нашим читаоцима у 2020. години?

Пре свега желим здравље људима и њиховим породицама. То је најважније. Волела бих без обзира на тешкоће, да навијамо једни за друге. Да пружамо подршку једни другима. Мислим да је подршка потребна и младима и старима и онима који су обесхрабрени, и онима који имају неки ентузијазам да праве велике ствари. Волела бих да боље живимо, да буде мало више новца за културу.


Коментари3
264b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
U duhu vrednosti za koje se zalaze g-dja Karanovic, samo da pitam kako je, kod jedne toliko vredne i Srbiji odane persone, "new age" popio mozak preko noci da su joj tradicionalno nenormalne stvari postale normalne?! Znaci, samo trazim objasnjenje...
Старац Фочо од стотину љета
И онда сви заједно за Америку.
Siniša Stojčić
Ova gospođa je primer žene beskompromisnog borca u životu, u politici, u glumi, režiji i svuda sa stavom koji ne morate voleti, ali morate poštovati. Proglašavana je najboljom evropskom glumicom. Dobričin prste je zaslužila odavno, ali naši palanački pozorišni klišei uokvireni političkim trivijalnim stavovima uspeli su samo da prolongiraju ono što njoj svakako pripada. Ova lepa i posvećena žena još će dugo vladati i ja joj želim sreću

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља