понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:22
ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА БРУКС, КОШАРКАШИЦА

Матео је засенио све медаље

Капитен наше репрезентације заслужује признање спортски подвиг године, зато што је непуна четири месеца после порођаја освојила европску бронзу. – Мене су родитељи васпитавали да је репрезентација изнад свега, каже Јелена
Аутор: Александар Милетићпетак, 03.01.2020. у 20:00
Породица Брукс: Јелена, Матео и Дејвид у Шопрону (Фото: лична архива)

Ретке су спортисткиње које су у истој години постајале мајке и освајале медаље на највећим такмичењима, па зато подвиг капитена наше кошаркашке репрезентације Јелене Брукс (30) заслужује да буде издвојен. Само три месеца и три недеље после порођаја (15. март) нашла се на победничком постољу у београдској „Штарк арени”, са малим Матеом у наручју и бронзаним одличјем на грудима. Било је и бољих играчица од ње на том шампионату, али све су с разлогом остале у њеној сенци.

Јелена Брукс (девојачко Миловановић) у нашој женској кошарци има стаж налик оном Милоша Теодосића у мушкој. Пола свог живота је у националном тиму, почев од Европског кадетског првенства 2004, на којем је била вицепрвакиња. Са јуниоркама се на два узастопна шампионата пробијала до медаља: сребро 2006. и злато 2007. Са омладинкама је била трећа на свету (2007) а са младом селекцијом стигла је до европске бронзе (2008). Са сениоркама је искусила највећу кризу наше женске кошарке, али и историјске успехе: наш тим је 2011. играо у другој европској дивизији, четири године касније постао је првак Европе, а затим и трећи на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру 2016.

Бруксова је тренутно у Мађарској, у којој игра за Шопрон. Уз њу су десетомесечни син Матео и супруг Дејвид, некадашњи амерички кошаркаш. Разговор с њом почињемо питањем о повреди руке због које је била на поштеди неколико недеља на измаку ове године.

– С обзиром на то да је операција била крајем новембра, рука је све боље, тако да се полако враћам тренингу. Средином децембра у првом плану су били снага и кондиција руке, па сам полако укључила лопту, а почетком јануара ћу сигурно бити на терену. Професионални играчи не воле овакве паузе, али мени је у овом тренутку баш пријала.

Због повреде сте добили прилику да будете више са сином?

Да, то је добра страна повреде (смех). Добро је што сам више са сином, а и супруг је ту, тако да немамо проблема. Матео је диван и лак са сарадњу. Супер је беба, спава ноћу, добро једе и напредује. Да куцнем у дрво, с њим је само уживање. Волим да га гледам док напредује и открива нове ствари. Протеклу годину памтићу по његовом рођењу, а на спортском терену најлепши догађај је свакако европска бронза са репрезентацијом.

Како сте уопште дошли на идеју да играте на Европском првенству у нашој земљи почетком прошлог лета?

Кад сам сазнала да сам у другом стању, рекла сам тренеру да желим да играм и да ћу играти и током трудноће, све док будем могла. Тренирала сам целу трудноћу да би ми мишићи остали у каквом-таквом тонусу. Доктор ми је дао зелено светло да тренирам све до осмог месеца. Припреме репрезентације биле су, према очекивању, прилично дуге. Откако смо се супруг и ја вратили из Америке, 5. јануара, почео је најтежи период за мене. Ишчекивање! Матео је пробио термин седам дана, што су били најдужи дани у мом животу. Била сам хоспитализована, праћена, све до порођаја. А онда су дошли дани сасвим другачијег изазова, да се што пре вратим у форму и прикључим репрезентацији.

Како сте поднели дане без кошарке?

Да будем искрена, пријало ми је, и физички и психички. У једном моменту кошарке ми је било преко главе. Тако да је све дошло у правом тренутку.

Како су текле припреме за повратак у репрезентацију?

Имала сам подршку свих, од породице до Кошаркашког савеза Србије који ми је изашао у сусрет и дозволио да супруг и син буду све време уз мене на припремама. Супруг је тренирао са мном и враћао ме у форму, док су моји родитељи чували Матеа. Трудила сам се да га дојим докле год сам могла. На припремама је у почетку био прави пакао, али сам знала да кроз то морам да прођем.

Како је почело ваше дружење с репрезентацијом, како је изгледао први тренинг у њој?

Било је то крајем основне школе, када је савез организовао контролне тренинге по регионима. Пошто сам из Крагујевца, припадала сам Шумадијском региону. Таква окупљања била су сито за најбоље играче из региона и одлазак на припреме у Пожаревац у којем сам видела шта значи живот у колективу. Кревети на спрат, сви у истом купатилу, али било је то лепо искуство. Већ 2004. биле смо друге у Европи, кад то нико није очекивао од нас. Тако смо расле, освајајући медаље отприлике сваке друге године. Наша сениорска репрезентација била је тада у забрињавајућем стању, неке играчице се нису одазивале. Прошла сам кроз све и свашта, све док у савез нису дошли Драган Ђилас и Ана Јоковић, а Марина Маљковић постала селектор. И сада је у савезу све скоцкано, имамо пажњу председника Даниловића и осталих, што нам много помаже.

Шта за вас значи репрезентација?

Мене су родитељи тако васпитавали да је репрезентација изнад свега. Ишла сам и повређена на припреме које су трајале и два и по месеца. Игра се у иностранству али се живи за Србију, за наш тим. Мама ми је била кошаркашица, тата се опробао у свим спортовима. Мама ме је убацила у свет кошарке. Била сам несташна, смотана као дете, па дај да макар научим да трчим. Тако је све почело, без намере да се стигне до ових висина.

Да ли ћете и ви вашу децу усмеравати ка кошарци?

Матео је већ опкољен са свих страна кошарком. Био је маскота наше репрезентације на Европском првенству. Даћемо му прилику да се бави кошарком, а он ће сам одлучити кад буде довољно зрео.

Почетком фебруара у Београду су квалификације за Олимпијске игре у Токију, а наша репрезентација ће угостити селекције САД, Мозамбика и Нигерије. Пошто су се Американке већ пласирале, остају још две визе у игри: шта очекујете?

Група нам је тешка, али нема лаких ривала у овим квалификацијама. Домаћи терен доноси и предност и притисак, али се надам да ћемо ми искористити све предности. Лепо је што Американке долазе у нашу земљу, јер су оне магнет за публику. Морамо да победимо преостале две екипе и да се нађемо у Токију наредног лета. Рио де Жанеиро је био феноменалан у сваком погледу, али осећам да ће Токио бити нешто вансеријско, зато што су Јапанци организатори.

Пошто ускоро долази репрезентација Америке у Београд, за кога ће ваш супруг да навија: за своје земљакиње или за вас?

Било би му боље да навија за своју жену него за своју земљу…


Коментари0
7637a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља