понедељак, 24.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:47
ЗОРАН – КИКИ ЛЕСЕНДРИЋ, музичар

Још верујем у Деда Мраза

Београдске Нове године су стварно најлепше, некако овај град воли да дочека људе. – Себи ћу пожелети да не будем лења буба и да коначно завршим албум који већ две године припремам, ако не изађе у априлу, нећу више да снимам
Аутор: Ана Вуковић - Далиборка Мучибабићсубота, 04.01.2020. у 09:01
(Фото Небојша Неговановић)

Цуре, нећете ракију?!, зачудио се када смо одбиле жестоко пиће, а затим себи у браду промрмљао „Какве су то новинарке које не пију ракију”. Као сваки прави домаћин, Зоран – Кики Лесендрић наздравља и послужује нам кафу у свом музичком студију на Ади Циганлији.

Ту, у згради Кајакашког савеза Србије, у друштву бројних гитара и појачала, пса и мачака које храни, проводи дане и ноћи. Одатле је и последњег децембарског дана кренуо на плато испред Дома Народне скупштине где је после поноћи забављао Београђане и госте главног града. Није то била премијера ни за Кикија и „Пилоте” ни за публику, они су стари знанци. Пет пута су заједно дочекивали Нову годину и Кикијев рођендан 2. јануара.

– Београдске Нове године су стварно најлепше, некако овај град воли да дочека људе. У окружењу су учили о томе од Београда. Људи су овде увек волели да излазе на улице, ја сам још седамдесетих Нове године чекао тако што сам играо фудбал са друштвом у Пожешкој улици. Нико нас није звао на журке, ми смо сами себи правили добру забаву... Сам дочек није претерано битан, али те вечери се рађају неке нове наде и очекивања... Знамо да је све то мало илузија, али ја још верујем у Деда Мраза – открива Кики.

Зато не изненађује то што воли празнични дух, украсе на улицама и блештавило на све стране. Многи критикују што је град прерано окићен, а он каже да би волео да такав буде нон-стоп.

– Волим кад је Београд као нека каћиперка. Ја сам дете циркуса и увек сам тамо ишао. Као да ми је Фелини отац. Волим те лампионе и неуобичајену атмосферу. Допада ми се кад је нешто помало другачије и ишчашено. Нек буде било какво светло! – каже Зоран.

Када ватромет осветли небо над Београдом, Кики ће, најавио нам је уочи Нове године, свима испред Дома Народне скупштине пожелети да се више друже са људима, окруже онима који су им драги, да се не раздвајају, не свађају и не деле. 

– Себи ћу зажелети да не будем лења буба и да коначно завршим албум који већ две године припремам. Претходни је био компилација старих песама, а овај је ауторски. Успео сам да изнедрим 17 песама. Неке колеге су их чуле и допадају им се, мисле да се помало разликују од онога што сам до сада радио. Раније сам сарађивао са Балашевићем, Бајагом, Ђулетом... али овог пута сам као кактус у пустињи сам. Ако албум не изађе у априлу, нећу више да снимам – кроз осмех обећава Лесендрић.

Рођени је Звездарац, али од пете године станује на Бановом брду. Живео је десетак година у Атини и Кејптауну, наступао широм света, и увек се враћао својој Чукарици и Ади Циганлији. За њега је, каже, Београд број један.

– Свака улица у којој сам одрастао је моја улица и волим сваки кутак града... Милијарду је тих ћошкова који те подсећају на нешто. Баш на једној од зграда поред „Политике” некада смо, када још нису постојали плакати и нико није чуо за нас, написали графит „Пилоти” који је годинама после стајао. Моја улица, Николаја Гогоља, била је посебна, улица ораха, са двадесетак и више стабала. Сад је мало другачије, уништили су је неким глупим зградама. У Пожешкој сам имао лепо детињство, где је било пуно деце мог узраста. Старији те леше, ти лешиш млађе, па тако и научиш како се поштује тај „ланац исхране”. Ми смо одрасли на улици, али нисмо били уличари – присећа се Кики Београда своје младости.

И прве његове песме настале су на улици, како каже, у окружењу које га је подржавало.

– Знали смо да до касно играмо фудбал и да се дружимо. А онда остали кажу „Ниси ти за фудбал, ајде, хватај гитару, свирај нешто”. И онда виде да си заправо за то – прича Зоран коме су баш ти „оригинал” пријатељи недостајали док је живео у иностранству. Лепи су то градови, али шта вам то значи кад у њима немате никог свог, пита се он.

– Градове чине и сви они који су у њима живели па су нестали. Не могу да дођем у „Српску кафану” а да се не сетим Зокија Радмиловића, којег сам само једном видео, или човека кога сам волео као старијег брата, а то је Гага Николић. На Ади смо често проводили нека његова мамурна јутра. Волео сам и покојног Прелета који је, колико год био напрасит, био једна душа од човека и писао дивне кратке приче, од којих ми је неке и поклонио. То су ти људи који су те обележили и нечему учили. Зато су градови људи – уверен је Кики.

Захваљујући Динкићу васкрснуо

Са Млађаном Динкићем био је и остао, каже Кики Лесендрић, велики другар. Срели су се осамдесетих година прошлог века када је бивши министар финансија имао бенд „Харалампије”, а сарадњу обновили када је Динкић постао гувернер.

– Одушевила га је атмосфера у мом студију, а ја сам тада мислио да никада више нећу снимити албум. Дигао сам руке од музике, у глави сам био пензионер, а он ме натерао да поново снимам тако што је људима пуштао моје песме. Уз наговор Жељка Јоксимовића и Млађину лудачку енергију, ја не одустанем и снимим албум 2008. године – наглашава Динкић.

Кад кажем... помислим на...

Као птица на мом длaну

Подсећа ме на Ниш, на војничко пролеће. Често сам излазио у град, нишке журке су биле занимљивије од београдских. Било је то ново јутро у мом животу. 

Те ноћи смо се потукли због ње

Та песма ме је натерала да будем клинац вратила ме је у 1978. као неки времеплов. Седамдесетих година прошлог века нас четворица смо отишли у Макарску у камп па се кошкали са Босанцима, а касније смо постали пријатељи. Срећан сам што сам ту песму завршио после 30 година и она је асоцијација на лепе тренутке када нешто настаје.

Заборављени

Везан сам за ту песму јер ме подсећа на Лазу Ристовског којег сам толико волео. Као клинац сам висио на дрвету код Хајдучке песме и слушао га док је свирао са „Бијелим дугметом”. Свирао је са мном пет година и то су били најлепши тренуци када имаш таквог вансеријског музичара. „Заборављене” смо заједно написали и уз ту песму увек помислим како све што је лепо у животу настаје кад ништа не очекујеш.

Свет је леп када сањамо

Песма из подрума и прва критика Горана Вејводе да му се свиђају моји акорди. Оптимистички делује – тако ми је рекао. Те речи су ми много значиле од човека који је био изузетан гитариста и сликар. За њега ме везује та песма. 

Још једна пијана ноћ

Настала овде у овом простору. Речи саме иду.

Буди ту кад падне снег

Зове ме Ђоле (Балашевић) и каже „Нешто сам смућкао”. И кад ми каже да је смућкао, знам да је одавно све смислио и да само чека да презентује на свој начин – кува паприкаш, донесе папир са речима... Чим ми је дао ту песму, најежио сам се. Она ме баш разгали.

 


Коментари0
fdcef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља