четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

​Добро је док морају да нас лажу

Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 05.01.2020. у 22:00

Срећа да имамо „Твитер”, иначе не бисмо ни знали да смо преспавали још један почетак трећег светског рата, оног што је досад имао толико лажних отварања да мора да је врхунски шахиста или да напросто уопште не постоји, то јест никако да се заиста стушти на наше главе, мада ничим нисмо заслужили да га избегнемо.

Затрпан је „Твитер”, и то не искључиво на Балкану него широм света, коментарима у којима се америчка ликвидација иранског генерала Касема Солејманија пореди с атентатом на Франца Фердинанда и очекује да она доведе до истоветних последица, незаустављивог посртања у оружани сукоб грозоморних размера, којег поштеђени неће бити ни они што су у општем подизању улога учествовали само зато што су мислили да ће шњур са стола однети блефирањем, не морајући да, осим кечева, из рукава потегну и пиштољ. Са целокупним ауторитетом особе која зна за једну натегнуту повесну паралелу, па мисли да из ње може ишчитати будућност, што је логика по којој би професори историје били непогрешиви пророци, убеђују нас сада да, након оволико претњи и удараца мукло размењених између супарника на Блиском истоку, спектакуларно убиство фигуре високе попут Солејманија може бити она искра што ће најзад креснути све те пиштоље којима разни Арапи, Персијанци и Израелци држе једни друге на нишану.

Кад Трамп пуца на Франца Фердинанда: Колико год локалних конфликата, дуготрајних и крвавих, да је изазвао, Блиски исток је неким чудом још више пута избегао трећи светски рат, тако да и даље има изгледа да се извучемо. Премда, аргументи у прилог предвиђању супротног расплета нису без соли. Иран је, како кажу, превише велика и превише притиснута сила да би оћутала то што су Американци одстрелили човека који јој је био, осим националног хероја, и нешто између – по поређењима која се набацују – шефа ЦИА, начелника генералштаба и министра одбране, па можда и будући председник, личност у практичном и симболичном смислу од важности веће него што је то Аустроугарској био неомиљени престолонаследник Франц Фердинанд.

Такво гатање о надолажењу светског рата може служити искључиво ширењу страха и демонстрацији површне, ако не и лажне учености. Али, приметна неспособност коментатора да у америчком, то јест западњачком државном уређењу нађу пандан положају који је Солејмани заузимао – та немогућност већ указује на нешто о чему вреди говорити, на сличности и разлике између САД, односно Запада, и Ирана, на компарације што нису без практичних последица по слободе које уживамо и права којима се још можемо надати.

Касем Солејмани на молитви (Фото EPA-EFE/Iranian Supreme Leader's Office)

Сличности су очевидне. Ништа што је Солејмани у име своје државе радио – роварење по страним земљама преко шпијуна и паравојски, слање сопствених трупа у иностранство уз позивање на међународно право, борбу против тероризма и хуманитарне побуде, чудна мешавина идеолошког фанатизма и огрезлости у непотизам и корупцију, јер његова Револуционарна гарда је, делом званично, делимично без прокњижавања, власник замашног дела иранске привреде – ништа од тога није, макар у углађенијим формама, ван репертоара Сједињених Држава.

Разлике су наоко баналне. На Западу не постоји особа које би истовремено била шеф шпијуна, главнокомандујући војске кад је она у тајном рату и  министар одбране. Таквог човека нема у било ком виду, нарочито оном Солејманијевом, који се прво, иако је био на званичној функцији, чувао од јавности и покушаја да га фотографишу, толико нападно да је то само јачало мистерију и скретало пажњу на њега, да би затим почео да се слика на фронту, градећи легенду о себи. Запад то ради другачије: постави барем три различите, што је могуће више неупадљиве особе на позиције какве је заузимао Солејмани, како нико не би акумулирао превише силе у својим рукама – ако ништа друго, зато да свака интересна клика добије свој удео у апарату моћи – па онда те три особе лажу парламент и остала надзорна тела да не чине неподопштине каквима се погинули ирански генерал готово сам хвалисао.

Сахрана уз песму и отров: То не значи да су ирански и западњачки систем суштински исти. На извесном нивоу можда, али површинско лицемерје је овде спасоносно. Све док се западним шпијунима и војницима не дозвољава да отворено грабе велику моћ, док их не пуштају да буду хероји парадирајући „прљавим“ операцијама, док их приморавају да лажу о својим акцијама, војни и обавештајни комплекси и даље ће бити под барем минималном стегом. Изиграваће је они на безброј начина, као што то већ раде, нарочито у иностранству, али барем неће моћи, као што је недавно, изгледа, учинила Солејманијева Револуционарна гарда, да побију стотине домаћих демонстраната и да за то никоме не полажу рачуне.

То је оно што бива спреченим захваљујући тако често проказиваном лицемерју Запада и, уопште, демократије. Не испуњава та западна демократија сва очекивања, али вас оставља у животу и отвара простор за то да имате икаква очекивања од власти уместо да само она испоставља захтеве вама. Зато за ту хипокризију не ваља прижељкивати да буде одбачена, онако како многи мисле да би ствари биле поштеније када би западне силе и јавно одустале од међународног правног поретка и осталих привида којима понекад нема друге сврхе сем да обавијају њихове псине.

У том случају, међутим, свет би добио једино то да више нико не може ни питати Доналда Трампа с каквим је правним основом и моралним оправдањем наложио атентат на Солејманија, званичника једне стране државе, него бисмо се радовали томе што САД такве чинове напокон предузимају нескривено, не препуштајући их шпијунима и специјалцима да их обављају у сенци. Уз песму бисмо сахранили последње остатке међународног права, својеручно укопавајући наде да ће оно икад заживети и убризгавајући отров и у срце националних закона. Утолико је добро све док морају да нас лажу и да одржавају фантазам: то мало нам је последња одбрана и шанса да се лажи једном приближе истини.

А отвореност, нелицемерност с којом је смакнут Солејмани јесте увреда коју ће Иран некако покушати да спере с образа, што заиста може погурати прилике у региону ка даљој ескалацији на више фронтова, све то на пушкомет од Европе. Уз могућу турску војну интервенцију у Либији и неумирене масовне протестне покрете у разним земљама ширег Блиског истока, јужна граница не обећава Европљанима превише стабилности.


Коментари4
25004
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pipin
Odlican clanak
Milan
Srbija je puna funkcionalno-nepismenih...!
Ђоле
Може ли аутор у некој форми да нам ово мало појасни?
Боба
Укратко каже - добро је док вас лажу да живите у "демократији", бар не убијају демонстранте, док додуше они који имају несрећу да живе у "варварским" земљама могу да буду и колатералне жртве одбране "демократије".
Препоручујем 44

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља