петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 05.01.2020. у 21:00 Мирјана Сретеновић
Деценија од смр­ти гра­до­на­чел­ни­ка Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа

У Бечу га је Дунав повезивао са Београдом

Тражи се смештај за његову библиотеку од 3.500 књига
Део би­бли­о­те­ке у бе­о­град­ском ста­ну Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа (Фо­то Вол­фганг Та­лер)

Када је једног дана усред Беча архитекти и некадашњем градоначелнику Београда Богдану Богдановићу зазвонио телефон, са друге стране жице био је Франсоа Митеран, тада председник Француске, који је чуо да је Богдановић опљачкан у метроу у Паризу. Рекао је колико му је жао, звао га је да дође у Париз, нудио му је стан. „Но Богдановић није желео да иде. У Бечу је био Дунав који га је повезивао са Београдом, његовим родним градом”, испричао је своје сећање архитекта Борис Подрека за „Јутарњи лист”.

Тада је Богдановић (1922–2010) већ у егзилу који траје од 1993. године. Одлазак у Беч уследио је након живота у изолацији у Београду и писма Слободану Милошевићу после Осме седнице. Богдановић је дао оставку на чланство у САНУ 1981. јер се није слагао са њиховом улогом у тадашњој ситуацији и у Аустрији је живео од пензије и стипендије свог издавача, да би 2003. добио златни орден Беча за посебне заслуге. Овај некадашњи декан Архитектонског факултета, аутор 25 књига које су излазиле у Србији, Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој, за део јавности био је интелектуалац и космополита, за друге издајник нације и српства.

У Архитектонском центру у Бечу у фебруару ће бити промоција књиге „Библиотека Богдана Богдановића”, у издању „Фотохофа” из Салцбурга који је бланко прихватио књигу и пре него што су аутори Јелица Јовановић и Владимир Кулић, архитекте, и Волфганг Талер, фотограф, прикупили финансије за њену објаву.

Уз помоћ сарадника пописали су део од 3.500 наслова из библиотеке у чубурском стану, што је подржала супруга архитекте Ксенија Анастасијевић Богдановић, професор англистике на Филолошком факултету у Београду, оставивши у тестаменту да библиотека мора да буде доступна студентима и истраживачима.

Сада су у преговорима да удоме ове вредне књиге на девет језика – Бергсона, Малиновског, Хане Арент, Попера, Дерока, Ека, студије о исламу, Индији, анимизму, зоологији и психологији сујеверја.

– Део наслеђа похрањен је у Архитектонском центру у Бечу, а цртежи и писма у Бечкој националној библиотеци. Богдановић је саставио клаузулу да се, кад се стекну услови, цртежи врате у Београд. Део књига из Беча дат је Музеју савремене уметности у Загребу пошто су они изразили жељу да оформе његову спомен-собу. Бивша директорка музеја у Јасеновцу желела је да се нешто и њима уступи јер је Богдановић аутор јасеновачког споменика „Камени цвет”. Супруга им је послала писаћи сто из Беча, прибор за цртање... – каже Јелица Јовановић.

Кад се погледа како је Богдановић спремао испитна питања онда је јасно какве је књиге читао. Тражио је студентима да пишу есеј о историји војних опсада у Београду и слао их у музеј да виде аустријске мапе. Из Музеја града су му писали како су скупе копије мапа, па га моле да студенти ређе долазе. „Гурао” их је у истраживања и размишљање ван оквира – прича наша саговорница, додајући да су важни и његови споменици жртвама у Књажевцу, Сремској Митровици, Лесковцу, Мостару...

Град му је дао сеоску школу у Малом Поповићу на Космају где је окупљао студенте, али после писма Милошевићу, школу је неко „разбуцао”.

– Студенти су тада сакрили зелену кутију са прорезом за цедуље, где је професор записивао своје снове. При одласку у Беч цедуље је стављао међу посуђе и књиге, и потом саставио књигу. У школи је гостовала делегација Битефа и студенти су правили форме од старог намештаја, јер је инсистирао на архитектури која је више у домену симбола – каже Јелица Јовановић.

У писмо Милошевићу одбио је да се стави на линију те политике. Почетком 90-их година прошлог века полице књига наслањао је на прозоре стана на првом спрату, где су му писали графите „Ово је стан усташе Богдановића”. Забележио је свој сан како се креће из веће у мању кућу, у колибу, земуницу, у орахову љуску...

– Да ли је Србија уморна од лидера, или је неограничено неуморна? Србија је уморна не само од лидера (ако је мудрих учитеља икада и имала), уморна је од полулидера, и од лидера полутана, а њих је увек било у задивљујућем (и задављујућим) количинама. Уморна је и од мрзитеља знања и памети, од злобе према изузетнима, од своје паланачке самодеструкције. То је аутодеструкција самозатварањем у зачаране кругове сопствених фикција које нам све сигурније обећавају судбину последњих балканских Индијанаца у Европи – написао је Богдановић у том писму.

– Није се уклапао ни у израз споменичке архитектуре ни у модернистичку. Цитате из историје уметности завијао је у креативне форме. Себе зове надреалистом, други га виде првим постмодернистом. За меморијал у Чачку требало је да мајстори клешу три велике форме. Схватио је да после тог посла остају без плате и променио је форму у више скулптурица да би дуже имали посао – каже Јелица Јовановић.

Додаје да је град преузео од 1982. до 1986. на молбу Ивана Стамболића, када је већ кренула криза. Прво је отишао у Бугарску да моли за мазут, јер није било грејања

– Кад се вратио, град је био црн – није било струје. Изашао је из аутомобила и стао у блато јер ни улице више нико не чисти. Почиње прича „Трамвајем у 21. век” пошто више не може да се чека метро. Људи заборављају да је тад изграђено водоснабдевање у Макишу као и други инфраструктурни пројекти.

Када је умро у Бечу, из Београда су нудили Алеју великана, али супруга је позвала Јеврејску заједницу и они су одобрили да се пепео архитекте, аутора споменика јеврејским жртвама на Сефардском гробљу у Београду, тамо похрани. Музеј Мома прошле године је уврстио његове пројекте у своју изложбу и објавио књижицу интервјуа „Bogdanovic by Bogdanovic”.

Коментари11
bdf76
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragoslav kočović
Ja sam savremenik, ajde da kažem, sa sposobnostima da razumem dešavanja s' kraja osamdesetih godina do danas. Ukratko: nije Bogdanović ništa razumeo u geopolitici i procesima koje je nametala Z. Evropa sa Amerkom. Da ih je razumeo shvatio bi šta se spremalo Drugoj Jugoslaviji i Srbima u kuhinji: Vatikan-Berlin-London i kasnije u taj trougao namamljene Amerike.
Objavljujete samo pozitivne komentare
Kritike ne. Kao na primer njegovo misljenje o SPC.
@goran
Kritika Bogdanovica zbog njegovog stava prema SPC. Pokusavam da se izrazim pristojno, jer nije u pitanju "kritika", vec krajnji antagonizam. Potrazite na internetu, nije samo to. Naravno da sve sme i treba da se kritikuje, pa i Bogdanovic. Kupovao sam i ja Politiku na Trgu Bana Jelacica u Zagrebu, pa me to ne cini boljim covekom. Samo kazem da Bogdanovic nije bio svetac, kako ispada po objavljenim komentarima. A ne branim ni one koji su ga oterali. Nisu ni oni sveci.
goran
Zar SPC ne sme da se kritikuje? Upoređujete tadašnju i današnju SPC sa velikanom kalibra Bogdanovića? Ali, već ima komentara koji su lepo opisali stanje u Srbiji i među Srbljima: Ode časniji i pošteniji deo zauvek iz Srbija, a najviše zahvaljujući stavovima poput ovog o SPC. Viđao sam ga ponekad u Beču u tim danima, kupovao je, dok je bilo moguće, Politiku na Südbahnhofu i tramvajem D bi se odvezao kući.
Ненад Рајковић
То је она, "вреднија", часнија, поштенија и од квази елите избегла, види се и данас, половина нашег националног корпуса у емиграцији.
marko marković
Hvala velikom čovjeku, borcu za mir i razumijevanje na ovim prostorima ! Malo je tako hrabrih ljudi, a još manje ljudi koje takve podrže kada je to najviše potrebno, i zato nam se (loša) povijest ponavlja.
Mirjana
Imao se rašta i roditi! Sa mukom sam pročitala tekst do kraja, uvek duboko nesrećna našom glupošću i kukavičlukom sa se suočimo i izborimo sa zlom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља