Две наше најбоље таквондоисткиње закључиле су прошлу годину на најбољи могући начин, медаљама на завршном Гран прију у Москви, на којем су обезбедиле пласман на Олимпијске игре у Токију наредног лета (24. јул – 9. август). Тијана Богдановић (21) освојила је злато у руској престоници, Милица Мандић (28) – сребро, а обе ће се у Јапану борити за своје друго одличје на највећој смотри спорта.
Мандићева је олимпијски победник из Лондона 2012, а Богдановићева вицепрвакиња из Рио де Жанеира 2016. Њихов развојни пут био је сличан и одвијао се под стручним надзором тренера Драгана Јовића у клубу Галеб. Захваљујући пре свега њима, теквондо је постао популаран у Србији и једини је спорт уз ватерполо који нам је доносио медаље на последња два највећа спортска догађаја. У паралелном интервјуу говоре, поред осталог, о утисцима из претходних дванаест месеци и очекивањима од олимпијске године…
По чему ћете памтити 2019. годину, на спортском и приватном плану?
МАНДИЋЕВА: Када саберем утиске, ова година је била тешка, али и успешна. Иако на Светском првенству нисмо остварили жељени резултат, то нам је дало мотивацију за остатак године. Највећи утисак ми је оставила Москва и Гран при финале. Прве медаље на том турниру, Тијанино злато и моје сребро и две директне квоте за Олимпијске игре.
БОГДАНОВИЋЕВА: На спортском плану памтићу освајање Европског првенства и златну медаљу на Гран прију, као и по томе што смо обезбедили визе за Токио. На приватном плану по томе што сам постала тетка. Моја старија сестра за коју сам много везана, и од које се цео живот нисам одвајала, добила је сина и постала мама, због чега сам најсрећнија на свету.
Шта је на вас оставило најјачи утисак у 2019. години у области спорта?
МАНДИЋЕВА: Успех српских спортиста ме увек инспирише да наставим да радим на себи и да желим више. Резултати Новака Ђоковића, злато Иване Шпановић на Европском шампионату и злата наших одбојкаша и одбојкашица оставили су на мене највећи утисак.
БОГДАНОВИЋЕВА: То што је Новак Ђоковић проглашен за тенисера деценије!!!
Шта су циљеви у 2020, на спортском плану и приватно?
МАНДИЋЕВА: Поред Олимпијских игара имамо и Европско првенство, пред нама је најважнија година. Циљ је да наставимо да радимо на себи и напредујемо како на физичком, тако и на психичком и на тактичком плану да бисмо се што боље припремили за наредне изазове. И да заједно са тренером и целим тимом остваримо жељене резултате.
БОГДАНОВИЋЕВА: На спортском плану су Европско првенство а затим и Олимпијске игре, то је оно за шта смо се спремали пуне три године, сад смо квалификовани и можемо мирно да се спремамо за то. Имамо времена, мотивације и жеље. На приватном плану ми је највећи циљ да дајем испите на факултету и да идем у корак са генерацијом. Не волим да заостајем, а изузетно је тешко потпуно се посветити у обе области и бити успешан на оба плана, али трудим се и имам жељу што је најбитније.
Како је изгледао ваш први сусрет са теквондоом?
МАНДИЋЕВА: У октобру 2002. са мамом сам отишла у школу „Никола Тесла” да погледам теквондо тренинг. Тада сам имала 10 година и решила сам да се опробам у нечему новом. Иако моја мама није била одушевљена мојим избором, почела је да мења мишљење када је упознала Галета (Драган Јовић). Мени се спорт свидео, ту сам видела себе и одмах сам га заволела.
БОГДАНОВИЋЕВА: Почела сам да тренирам теквондо са четири године. Родитељи су ме одвели у теквондо клуб који нам је био близу места где смо живели. Тата воли борилачке вештине јер је он војник, па смо се тако сестра и ја задесиле ту. И ево 17 година касније ја сам и даље у том спорту и срећна сам да сам добила прилику да се у њему остварим. Овај спорт ме је обликовао као особу и пружио ми много прилика у животу.
Зашто волите теквондо?
МАНДИЋЕВА: Теквондо је спорт који ми је пружио све што имам. И не знам да ли ћу моћи икада да му се одужим. Захваљујући њему, имала сам прилику да се борим за Србију и певам химну на постољу, да будем дочекана испред скупштине и да упознам људе који су ми сада породица.
БОГДАНОВИЋЕВА: Зато што је атрактиван и брз, све за шта радиш треба да покажеш у тих шест минута борбе, ту секунде и ситнице одлучују ко ће бити победник. Волим и нашу теквондо униформу – добок. Толико волим да га носим и срећнија сам када купим нови кимоно него хаљину. Специфични смо и по кијапу, глас који испуштамо када ударамо, то је исто јако занимљиво.
Шта је било пресудно да постанете светска класа?
МАНДИЋЕВА: Много рада на себи, не причам само о тренингу већ и о раду са психологом. Треба бити свестан да ће бити много изазова који ће ти усадити сумњу у себе, много пораза и разочарања. Али константним радом на себи, учите да не одустајете и како се те препреке превазилазе.
БОГДАНОВИЋЕВА: Мислим да је увек пресудан рад. Поред тога наравно и жеља за успехом, мотивација, таленат, али највише рад и дисциплина као и разна одрицања у свакодневном животу. Потребан је и стручан тим који уме да води спортисту до врха. А ја сам имала ту срећу да ме тренира Гале који је такође склопио цео наш стручни тим са психологом, нутриционистом и кондиционим тренером.
Шта се променило откако сте освојиле олимпијске медаље?
МАНДИЋЕВА: Популарност коју смо добили је да кажем била највећа промена. Јавност је постала заинтересована за нас и наш спорт. Остале ствари су некако остале исте што је и најбитније за мене.
БОГДАНОВИЋЕВА: Доста ствари се променило, мислим да је највише то како ме сада гледају. Доста деце и људи мисли да смо ми спортисти неки ванземаљци који раде немогуће ствари, па се самим тим и другачије обраћају и понашају у мом друштву. Мени то искрено не прија, јер смо сви ми од крви и меса, са две руке и две ноге, оно што нас разликује је колико радимо за оно што желимо. Али добро, и ја када сам била млађа, па видим неку познату личност, гледала сам је да дивљењем. Тако да је све то нормално.
Како бисте описале једна другу, као борца, али и као личност?
МАНДИЋЕВА: Тића је доста искрена особа, и то највише волим код ње. Лојална, насмејана и мало тврдоглава. Ту је увек борба ко је најтврдоглавији од нас троје: да ли Гале, Тића или ја. За мене њих двоје деле прво место. Одувек је била прави борац, чак и када је била мала. И када је тешко зна да стисне зубе и да не посустаје.
БОГДАНОВИЋЕВА: Милица је пре свега велики борац, како на терену тако и у животу. Особа пуна позитиве енергије, весела и драга. Није што је моја, заиста свако ко је упозна каже исто. Највише што волим код ње јесте то што је пре свега хумана особа, увек спремна да помогне свакоме и нађе времена за то. Толико је дивних њених особина да бих до сутра могла да набрајам.
Ваш животни мото?
МАНДИЋЕВА: No pain, no gain! (Без муке нема науке).
БОГДАНОВИЋЕВА: Морамо се борити кроз лоше дане у нашем животу да бисмо зарадили најбоље дане нашег живота!
