петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 08.01.2020. у 22:00 Александар Милетић
ПАРАЛЕЛНИ ИНТЕРВЈУ: МИЛИЦА МАНДИЋ И ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ

Пред нама је година највећих надања

Наше две најбоље теквондоисткиње, олимпијска шампионка из Лондона 2012. и вицепрвакиња из Рија 2016, с великим амбицијама улазе у 2020. годину у којој су главни циљ игре у Токију
Тијана Богдановић и Милица Мандић (Фото: Дарко Дуцкин)

Две наше најбоље таквондоисткиње закључиле су прошлу годину на најбољи могући начин, медаљама на завршном Гран прију у Москви, на којем су обезбедиле пласман на Олимпијске игре у Токију наредног лета (24. јул – 9. август). Тијана Богдановић (21) освојила је злато у руској престоници, Милица Мандић (28) – сребро, а обе ће се у Јапану борити за своје друго одличје на највећој смотри спорта.

Мандићева је олимпијски победник из Лондона 2012, а Богдановићева вицепрвакиња из Рио де Жанеира 2016. Њихов развојни пут био је сличан и одвијао се под стручним надзором тренера Драгана Јовића у клубу Галеб. Захваљујући пре свега њима, теквондо је постао популаран у Србији и једини је спорт уз ватерполо који нам је доносио медаље на последња два највећа спортска догађаја. У паралелном интервјуу говоре, поред осталог, о утисцима из претходних дванаест месеци и очекивањима од олимпијске године…

По чему ћете памтити 2019. годину, на спортском и приватном плану?

МАНДИЋЕВА: Када саберем утиске, ова година је била тешка, али и успешна. Иако на Светском првенству нисмо остварили жељени резултат, то нам је дало мотивацију за остатак године. Највећи утисак ми је оставила Москва и Гран при финале. Прве медаље на том турниру, Тијанино злато и моје сребро и две директне квоте за Олимпијске игре.

БОГДАНОВИЋЕВА: На спортском плану памтићу освајање Европског првенства и златну медаљу на Гран прију, као и по томе што смо обезбедили визе за Токио. На приватном плану по томе што сам постала тетка. Моја старија сестра за коју сам много везана, и од које се цео живот нисам одвајала, добила је сина и постала мама, због чега сам најсрећнија на свету.

Шта је на вас оставило најјачи утисак у 2019. години у области спорта?

МАНДИЋЕВА: Успех српских спортиста ме увек инспирише да наставим да радим на себи и да желим више. Резултати Новака Ђоковића, злато Иване Шпановић на Европском шампионату и злата наших одбојкаша и одбојкашица оставили су на мене највећи утисак.

БОГДАНОВИЋЕВА: То што је Новак Ђоковић проглашен за тенисера деценије!!!

Шта су циљеви у 2020, на спортском плану и приватно?

МАНДИЋЕВА: Поред Олимпијских игара имамо и Европско првенство, пред нама је најважнија година. Циљ је да наставимо да радимо на себи и напредујемо како на физичком, тако и на психичком и на тактичком плану да бисмо се што боље припремили за наредне изазове. И да заједно са тренером и целим тимом остваримо жељене резултате.

БОГДАНОВИЋЕВА: На спортском плану су Европско првенство а затим и Олимпијске игре, то је оно за шта смо се спремали пуне три године, сад смо квалификовани и можемо мирно да се спремамо за то. Имамо времена, мотивације и жеље. На приватном плану ми је највећи циљ да дајем испите на факултету и да идем у корак са генерацијом. Не волим да заостајем, а изузетно је тешко потпуно се посветити у обе области и бити успешан на оба плана, али трудим се и имам жељу што је најбитније.

Како је изгледао ваш први сусрет са теквондоом?

МАНДИЋЕВА: У октобру 2002. са мамом сам отишла у школу „Никола Тесла” да погледам теквондо тренинг. Тада сам имала 10 година и решила сам да се опробам у нечему новом. Иако моја мама није била одушевљена мојим избором, почела је да мења мишљење када је упознала Галета (Драган Јовић). Мени се спорт свидео, ту сам видела себе и одмах сам га заволела.

БОГДАНОВИЋЕВА: Почела сам да тренирам теквондо са четири године. Родитељи су ме одвели у теквондо клуб који нам је био близу места где смо живели. Тата воли борилачке вештине јер је он војник, па смо се тако сестра и ја задесиле ту. И ево 17 година касније ја сам и даље у том спорту и срећна сам да сам добила прилику да се у њему остварим. Овај спорт ме је обликовао као особу и пружио ми много прилика у животу.

Зашто волите теквондо?

МАНДИЋЕВА: Теквондо је спорт који ми је пружио све што имам. И не знам да ли ћу моћи икада да му се одужим. Захваљујући њему, имала сам прилику да се борим за Србију и певам химну на постољу, да будем дочекана испред скупштине и да упознам људе који су ми сада породица.

БОГДАНОВИЋЕВА: Зато што је атрактиван и брз, све за шта радиш треба да покажеш у тих шест минута борбе, ту секунде и ситнице одлучују ко ће бити победник. Волим и нашу теквондо униформу – добок. Толико волим да га носим и срећнија сам када купим нови кимоно него хаљину. Специфични смо и по кијапу, глас који испуштамо када ударамо, то је исто јако занимљиво.

Шта је било пресудно да постанете светска класа?

МАНДИЋЕВА: Много рада на себи, не причам само о тренингу већ и о раду са психологом. Треба бити свестан да ће бити много изазова који ће ти усадити сумњу у себе, много пораза и разочарања. Али константним радом на себи, учите да не одустајете и како се те препреке превазилазе.

БОГДАНОВИЋЕВА: Мислим да је увек пресудан рад. Поред тога наравно и жеља за успехом, мотивација, таленат, али највише рад и дисциплина као и разна одрицања у свакодневном животу. Потребан је и стручан тим који уме да води спортисту до врха. А ја сам имала ту срећу да ме тренира Гале који је такође склопио цео наш стручни тим са психологом, нутриционистом и кондиционим тренером.

Шта се променило откако сте освојиле олимпијске медаље?

МАНДИЋЕВА: Популарност коју смо добили је да кажем била највећа промена. Јавност је постала заинтересована за нас и наш спорт. Остале ствари су некако остале исте што је и најбитније за мене.

БОГДАНОВИЋЕВА: Доста ствари се променило, мислим да је највише то како ме сада гледају. Доста деце и људи мисли да смо ми спортисти неки ванземаљци који раде немогуће ствари, па се самим тим и другачије обраћају и понашају у мом друштву. Мени то искрено не прија, јер смо сви ми од крви и меса, са две руке и две ноге, оно што нас разликује је колико радимо за оно што желимо. Али добро, и ја када сам била млађа, па видим неку познату личност, гледала сам је да дивљењем. Тако да је све то нормално.

Како бисте описале једна другу, као борца, али и као личност?

МАНДИЋЕВА: Тића је доста искрена особа, и то највише волим код ње. Лојална, насмејана и мало тврдоглава. Ту је увек борба ко је најтврдоглавији од нас троје: да ли Гале, Тића или ја. За мене њих двоје деле прво место. Одувек је била прави борац, чак и када је била мала. И када је тешко зна да стисне зубе и да не посустаје.

БОГДАНОВИЋЕВА: Милица је пре свега велики борац, како на терену тако и у животу. Особа пуна позитиве енергије, весела и драга. Није што је моја, заиста свако ко је упозна каже исто. Највише што волим код ње јесте то што је пре свега хумана особа, увек спремна да помогне свакоме и нађе времена за то. Толико је дивних њених особина да бих до сутра могла да набрајам.

Ваш животни мото?

МАНДИЋЕВА: No pain, no gain! (Без муке нема науке).

БОГДАНОВИЋЕВА: Морамо се борити кроз лоше дане у нашем животу да бисмо зарадили најбоље дане нашег живота! 

Коментари0
889a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља