четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

„Рајко, пусти да ја шутирам...”

У финишу „мајсторице” за одлазак на Светско првенство 1950, када су Французи водили 2:1, Првослав Боба Михаиловић, извео је пенал, иако је за ту улогу био одређен Митић. – Подвиг фудбалера, који није био симбол за храброст
Аутор: Иван Цветковићчетвртак, 09.01.2020. у 19:00
Невероватна храброст: Првослав Михаиловић постиже гол из пенала у „мајсторици” против Француске 1949. у Фиренци (Фото: Бошко Ђ. Станишић „Плави, плави”)

Играла се „мајсторица” за одлазак на Светско првенство. У Фиренци, 11. децембра 1949, до пред сам крај било је 1:1. Исти резултат којим су се завршиле утакмице у Београду, 9. октобра, на отварању Партизановог стадиона, и 30. октобра у Паризу.

„Седам минута пред крај игре Французи су водили 2:1... Изгледало је да су наши изгледи пропали. Тада је дошло до пенала. Требало је да ја шутирам пенал. Тако је на састанку са техничким руководством пре утакмице одлучено. За мене су то били тешки тренуци. Нисам никада волео да шутирам пенал. А у овако важном моменту било је то заиста тешко”, записао је Рајко Митић у својим успоменама „С лоптом по свету”, које је 1954. објавио „Загребачки тједник” на ћирилици.

Тренутак је био тежак не само у спортском смислу, него и у политичком. Било је то у јеку такозваног Информбироа, када су све комунистичке партије биле против југословенске. Какво је стање било види се из овог коментара „Нашег спорта”, листа који се тада штампао у „Политици” (уочи Олимпијских игара 1952. је прешао у „Борбу” и постао југословенски спортски лист „Спорт”). У сусрет „мајсторици” објавио је 26. новембра:

„Поводом утакмице Југославија–Француска, организовао је преко својих стубаца ’Иманите’ бесомучну кампању преклињући своје читаоце да не посете утакмицу на стадиону Коломб. И не само то него је као доказ свог неприкосновеног става свечано објавио да са те утакмице неће донети ни ретка.”

Слично листу француских комуниста понео се и лист италијанских комуниста уочи утакмице у Фиренци. У истом коментару („Трагом Иманитеа”) „Наш спорт” наводи:

„Информбировци су људи који се изгледа не уче на сопственом искуству и којима мржња према свему што је југословенско не дозвољава да сагледају чак ни најосновније грешке. Јер, ево – ’Иманите’ се опекао, па то ипак не смета његовој посестрими ’Унити’, органу КП Италије да ставља престе у жеравицу. Само – ’Унита’ је почела нешто раније него ’Иманите’ и то чланком у којем између осталог тврди „да неки београдски претставници у Трсту желе да искористе футбалску утакмицу Југославија –Француска за своју пропаганду.” Пошто је на тај начин „Унита” показала колико се њени наредбодавци плаше присуства фискултурника Југославије (’Унита’ је задужена за бојкот ове утакмице) наводи да се „београдски организатори варају ако мисле да ће успети да нађу погодан терен, за своју пропаганду међу становништвом Фиренце које је познато по свом одлучном и интернационалистичком ставу” итд. итд.

Да ли је било претеривања у том писању није важно за играча, јер је ситуација у психичком смислу доведена до белог усијања, а под таквим околностима мора да се изведе пенал. Рајко Митић даље пише:

„Чини ми се да ми је рука подрхтавала када сам постављао лопту на белу тачку. Нисам могао да се ослободим мисли – ако сада промашиш, све наше шансе су пропале. У том тренутку чуо сам глас Бобе Михајловића, који је играо десно крило: ’Рајко, пусти да ја шутирам...’ Лакнуло ми је.”

Првослав Боба Михаиловић је те године с Партизаном други пут освојио првенство државе, али у јесен 1949. није играо за први тим. Био је, како је касније причао Стјепан Бобек, осумњичен да је „информбировац”. То није било тачно, али је требало убедити надлежне у то.

Те јесени се није играло првенство државе, јер је било одлучено да се од 1950. одржава у истој календарској години. У Купу Југославије, чије се финале у то време одржавало за Дан Републике (29. новембар) Партизан је пријавио две екипе. Боба Михаиловић је био у Партизану II, који је у том такмичењу стигао даље од Партизановог првог тима. Испао је тек у полуфиналу од Црвене звезде, која је и освојила Титов сребрни пехар. До 75. минута је Партизанова резерва, чији је капитен био Драгомир Марјановић, млађи брат чувеног Благоја Моше Марјановића, а за коју је играо и Милован Ћирић, први капитен Црвене звезде, водила с 1:0.

И у Фиренци човек над којим лебди да је „информбировац” добровољно се нуди да изведе пенал. Одлично је изводио најстрожу казну (први гол с беле тачке у „вечитом дербију” је баш он дао), али...

„То више није био шут, него психа”, објашњава Иван Ћурковић, који зна како то изгледа с обе стране, пошто је као голман и сам шутирао с 11 метара. „Био је добар техничар, брз, другачији тип играча од Митића и Бобека. Као стручњак, а био ми је „технико” у Партизану, сјајан, шармантан, елоквентан, један од најзанимљивијих људи. У Фиренци је изненадио све одреда, јер није био симбол за храброст и причао нам је да у том тренутку није био свестан какве су последице.”

Бобек је испричао да се његов пашеног Боба после утакмице и сам чудио: „Шта ми би да пуцам?!”

За прве две утакмице против Француза Михаиловић није уопште узиман у обзир. У време друге играо је, као резерва, за Б селекцију Југославије, која је на тренинг утакмици изгубила од репрезентације Војводине с 4:1. Потом, на контролним утакмицама против Аустријанаца А репрезентација је у Београду поражена – 5:2, а Б тим у Бечу – 3:1, није играо ни на једној.

За „мајсторицу” није био међу првобитно позвана 23 играча. Али, „одличним играма на утакмицама за Куп, Михајловић је заслужено ушао у ред наше најбоље једанаесторице”, објаснио је „Наш спорт” у потпису испод Бобиног цртежа на првој страници дан пре двобоја у Фиренци.

На стадиону Фиорентине му је одлично кренуло – у 12. минуту је довео Југославију у вођство. Међутим, само минут касније Французи су изједначили, а у 83. и повели. E, онда су им наши вратили мило за драго – у 84. минуту је досуђен пенал за Југославију. Михајловић је „лепим шутом погодио десни горњи угао”. Победоносни гол је у 114. минуту постигао Жељко Чајковски – случајно. Он сам је испричао да је само хтео да спасе да лопта не оде у гол-аут, па ју је крајњим напором послао пред гол. На срећу, прешла му је преко ноге, добила неочекивану путању и завршила у мрежи – 3:2 и Југославија је стекла право да оде на прво послератно светско првенство у фудбалу.

Стицајем околности и побеђена Француска је могла 1950. да игра у Бразилу. Пошто су неке репрезентације отказале понуђено јој је једно од три празна места, али је она то одбила. Одавно је тако нешто незамисливо. На пример, Данци су 1992. као други у нашој групи отишли у Шведску на Европско првенство уместо Југославије, која је искључена с финалног турнира, и постали прваци Старог континента.

И Првослав Михаиловић је једном одустао од одласка на светско првенство. Био је члан тројне селекторске комисије (у њој су били још Ловрић и Рушевљанин), али је сматрао да је довољно што у Чиле 1962. иду двојица. На том шампионату „плави” су заузели четврто место.

Италијански за ручак, а не и за доручак

„Наш спорт” је подробно описао догодовштине на путу у Фиренцу. Између осталог забележио је да је тренер репрезентације Љубиша Броћић, тада наставник на Државном институту фискултуре (ДИФ), у возу с Митићем, Бобеком и Михаиловићем учио најосновније италијанске речи и изразе. „Хајдуковац” Катнић, који је добро говорио италијански, хтео је да их пропита, али су они то одбили – видеће се сутра. Сви су с великом радозналошћу чекали доручак, али нико из кружока за италијански није ни реч проговорио. Зашто су ћутали Броћић је овако објаснио: „Научили смо речи само за ручак, а не и за доручак.”


Коментари3
6cf78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мило
Рекавши Рајку "пусти да ја шутирам",Златко Чајковски је викнуо Боби "куме,немој ти".Завршница је позната.На Маракани,против Бразила, приликом изласка на терен,пролазећи кроз тунел,Рајко је повриједио главу и није био на почетку утакмице због љекарске интервенције и Бразилци су у том времену дали гол.
Мило
За изгубљену утакмицу траже се увијек разлози.Тако су"зли"језици тврдили да је Рајко био исувише дуго на превијању поврјеђене главе.А Бразилци кажу,"мило за драго",то је освета за 1930-ту годину,кад су у Уругвају били побјеђени од репрезентације Србије.Па могло би ту бити и нешто истине.
Препоручујем 3
Tetak
Pisete sjajne tekstove gospodine Cvetkovicu!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља