четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:06
ДИПЛОМАТЕ У КЊИЖЕВНОСТИ И КЊИЖЕВНИЦИ У ДИПЛОМАТИЈИ

Стихови из њујоршке кафетерије

Аутор: Јелена Церовинасреда, 08.01.2020. у 22:55
Биста Иве Андрића испред Председништва Србије (Фото А. Васиљевић)

Дипломатија није више оно занимање којим су се бавили Дучић и Андрић. Данас је то пре један сурогат форми високог протокола, бирократије и егзистенције на друштвеним мрежама, и као такав тешко да може инспиративно да делује на било коју уметност, па и на књижевност, с малим изузетком сатире. Обрнуто је могуће. Књижевност шири видике и слободу сваког човека, па и савремених бирократа. Овако за „Политику” о преплитању дипломатије и списатељства, говори Саша Обрадовић, амбасадор Србије у Финској, који је и сам дуго година паралелно и у дипломатским и у књижевним водама. Управо као што су то својевремено били Јован Дучић и Иво Андрић, али и Милош Црњански, Растко Петровић, Милан Ракић...

А то како су дипломатију некада доживљавали великани српске књижевности који су истовремено служили својој земљи и као амбасадори, можда је најбоље описао наш нобеловац. У „Шареној књизи” из 1952. године. Андрић је записао да „не само да дипломатија није за свакога него се слободно може рећи да је мали број људи који заиста имају дара и звања за тај посао”. Према његовом схватању, дипломата мора да буде мало човек, али не нечовек, да има многа и разнородна интересовања за људе, предмете, уметности, игре и разоноде, да буде спреман на све, али да не буде бездушан ни чудовиште. „Укратко, треба бити човек нарочите врсте, а нимало не личити на то него увек и у свему имати изглед обичног, просечног човека”, мислио је Андрић.

Колико дипломата и у време Андрићевог службовања, али и у деценијама после њега би могло себе да препозна у овим речима великог књижевника?

Дипломатија и књижевност су, каже Саша Обрадовић, форме неких прошлих времена, неких митологизованих доба, „али допустите ми да верујем да ова друга још није рекла све што је имала”. Обрадовић је пре уласка у дипломатију био судија у кривичним предметима, адвокат, а затим је као дугогодишњи правни саветник амбасаде у Холандији био заступник Србије пред Међународним судом правде у Хагу.

Иво Андрић (Фотодокументација „Политике”)

У списатељству коме је посветио велики део свог слободног времена, такође је врло успешан. У његовој библиографији стоји да је романописац и приповедач. Прву збирку кратких прича „Улазак у замак”, објавио је 1999. године. Реч је о седам прича које читаоца воде на мистериозно путовање кроз историју и митове светске архитектуре – Дедалусов лавиринт у Кнососу, Версајску башту, Катедралу у Мексико Ситију, Палату Алхамбра у Шпанији, мост Голден гejт у Сан Франциску, Кеопсову пирамиду и опсерваторију у Џајпуру у Индији. Један роман је посветио чувеном барокном сликару и дипломати Петеру Паулу Рубенсу, а написао је и роман посвећен ратним дешавањима у Босни.

Списатељски живот Владислава Јовановића, дугогодишњег дипломате и министра спољних послова у Влади СРЈ, такорећи донедавно је био непознат широј јавности. Иако је у протеклим деценијама објавио више књига, тај свој таленат никада није истицао. Напротив.

„Писање је за мене било нека врста побуне, због трагедије коју сам имао у породици. Сестра ми је умрла у 17. години, а био сам необично везан за њу, била ми је друг, једино живо биће са којим сам могао да разговарам. И то је у мени створило једну провалију. Ја сам ту чињеницу и губитак оца доживео као неправду и супротставио сам јој се неком унутрашњом побуном. Десило се, ја то не могу да повратим, али могу да оспоравам. Том оспоравању сам несвесно посветио цео свој живот”, каже Јовановић за „Политику”.

Био је дете из сиромашне учитељске породице која се често селила и, како каже, није имао времена да се дружи са литературом као што би то било нормално. „Прилично касно сам почео да читам. Неки другови старији од мене приметили су моје необичне одговоре на професорка питања и један од њих је почео да ми даје да читам Лорку и Јесењина, за које до тада никада нисам чуо. Ту сам открио скоро себе у огледалу. Тако да сам почео мало убрзаније да читам. Не по неком реду јер нисам имао никога да ме усмерава. Читао сам шта ми је допало под руку”, сећа се Јовановић.

Јован Дучић и Милан Ракић (Фото Википедија)

Пошто су, каже, били бескрајно сиромашни, морао је озбиљно да прионе на студирање и све друго је гурао по страни. „Бавио сам се и шахом и догурао сам до титуле мајсторског кандидата. И он ме мало одвлачио од ове моје интимне посвећености писању, али и од студија. Али сам их ипак завршио са високом оценом”, каже Јовановић. Први роман „Сестра” написао је са 34 године, далеке 1967. године док је службовао у Анкари, али је то дело остало у рукопису читавих тридесет година.

„Тек кад сам се вратио из Њујорка, кад сам отишао у пензију, сетио сам се тога, погледао и учинило ми се да то није тако лоше и онда сам га издао”, прича Јовановић, а од писања је, како каже, знао да се одвоји годинама. То је било у оно време када је био члан владе. Али када се завршио тај део његове каријере и по одласку на дипломатску службу у Њујорк, отвориле су му се могућности да настави са писањем. „И у Њујорку сам писао, у размацима. Чак и у УН, ми смо као држава били суспендовани, нисам могао да учествујем у заседањима. Била је тамо нека кафетерија где сам седео, тамо сам написао и неколико баш добрих песама”, сећа се Јовановић.

Како каже, његова „унутрашња ватра је горела непрекидно”. Она је била „затворена” за време службеног дела посла, а после тога се враћала. „И ја сам практично водио један двојни живот који је био супротан, али богат на свој начин. Овај мој интимни је био пребогат сећањима и размишљањима. Престао сам да пишем једно 25 година, али сам водио један интроспективни дневник и ту сам нехотице писао стихове, не увек римовано. Тај дневник сам ликвидирао пре десет-петнаест година. Међутим, те лирске искрице које су се дешавале сам оставио”, објашњава Јовановић.

Милош Црњански (Фотодокументација „Политике”)

Писању се вратио у 47. години, јер је осетио потребу да искаже стиховима то што га је мучило све време. „И то писање је текло брзо, скоро као река јер сам имао преживљена, прочишћена, дограђена, изведена осећања. То је резултирало првом збирком песама ’Трагања за трагањима’”, каже Јовановић. Када је отишао у пензију, имао је више времена за писање, „Заборављен од свих, писао сам, укључујући и књигу сећања на време док сам био у влади. Престао сам пре једно годину дана, јер сам осетио да ћу се понављати. Мада сам последњу песму ’Пост скриптум’ објавио у часопису ’Стиг’”, прича Јовановић.

Један песник је први добио и звање амбасадора у историји југословенске дипломатије. Био је то Јован Дучић који је пре осамдесет година именован за амбасадора у Букурешту. Била је то само једна од његових многобројних дипломатских служби. Овај песник са дипломом швајцарског филозофско-социолошког факултета и знањем неколико страних језика провео је у дипломатији више од три деценије.

Представљао је своју земљу у многим европским престоницама, Риму, Женеви, Атини, Мадриду, Софији, Будимпешти, Лисабону, али и у Каиру. Иза себе је оставио драгоцене записе о сусретима са многим владарима, државницима, људима из света уметности. Неколико година уочи Другог светског рата службовао је у Риму, у време политичког уздизања Мусолинија са којим се и срео неколико пута.

А какав је, за данашње прилике потпуно неуобичајен, однос имао према држави којој је служио говори и једна његова белешка из Рима коју је у својој књизи „Записи из душе”, посвећеној дипломатској каријери Иве Андрића, Милана Ракића, Растка Петровића, Милоша Црњанског и Дучића, пренео Радован Поповић.

„Сваки пут када примим плату (већ 30 година) имам исто осећање да ми се нешто поклања и то заблудом, а да ће то можда бити последњи пут. Апсурдно изгледа плаћати људе за рад који је за државу, што значи за отаџбину. Не би требало ни много ни дуго времена плаћати јавне раднике. То значи требало би узимати богаташе и натерати их да раде да бар не поцркају без имало имена међу људима”, писао је Дучић чији извештаји које је слао надређенима у Београд представљају не само пример озбиљног дипломатског рада већ имају и велику вредност за историчаре.

Растко Петровић (Фото Википедија)

Тако је било и са другим књижевним великанима. Андрић 1923. године пише о успону Мусолинија. У нову дипломатску мисију у Берлин је стигао у априлу 1939. године и тамо боравио две године. Врло брзо га је у аудијенцију примио и канцелар Рајха, Адолф Хитлер. Оригинални Андрићеви извештаји које је слао Београду нису сачувани, већ само њихови изводи. „Већина Немаца је спремна да прими највеће жртве и да постане добровољан саучесник у најстрашнијим насиљима и најрискантијим међународним авантурама”, сведочио је Андрић.

Милан Ракић је постављен за амбасадора у Риму или како се то онда звало „изванредног посланика и опуномоћеног министра прве групе” 1927. године, а дошао је уместо Живојина Балугџића, који је у својим чланцима, објављиваним у „Политици”, под псеудонимом ХYZ, критиковао фашистички режим у Италији због чега је, како пише Радован Поповић, лично Мусолини од Београда тражио да га опозове. Ракић, који је иза себе имао две деценије дугу дипломатску каријеру, није био успешан у намери да владу у Београду помири са Мусолинијем.

Дипломатска каријера Милоша Црњанског почела је 1928. године у Берлину, а својим репортажама из Шпаније где је службовао у време Франковог режима, пружио је југословенској јавности верну слику онога што се дешава у тој земљи. У дипломатској служби је књижевника било и после Другог светског рата. Али и у новијој дипломатској пракси. Тако је Душан Ковачевић био амбасадор у Португалији, Светислав Басара на Кипру, Вида Огњеновић у Норвешкој и Данској, Драган Великић у Аустрији.


Коментари1
6ca47
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubomir
Gledam ove fotografije i u mislima prelistavam "likove" koji su SADA na tim polozajima...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља