уторак, 28.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:02

Наш Американац – сликар и поета

Иако је остарио леп успех у Француској и Сједињеним Државама, уметник Јован Раденковић у домовини је остао стран и непознат
Аутор: Мирјана Сретеновићпетак, 10.01.2020. у 22:00
Јован Раденковић у свом атељеу у Корнволу 1974. (Фотографије из Зборника Народног музеја у Београду, 1982.)

Када је затворена позната француска кафана „Ротонда” и 1959. отворено истоимено позориште, у ентеријеру су постављене таписерије са стотинак имена славних посетилаца старе кафане на Монпарнасу – уз Коктоа, Лењина, Троцког, Пикаса, Стравинског и Модиљанија налази се и име Јована Раденковића, уз натпис Жака Превера: „На овим зидовима су имена људи свих врста који су давно посећивали ово место и који су се ту осећали као код куће. Као и некада, ово позориште припада њиховим сновима и успомени на њих.”

Иако је запажену сликарску каријеру остварио у Француској и Америци, Раденковић – о коме су извештавали: „Њујорк тајмс”, „Хералд трибјун”, „Монд”, АФП, Франс прес и многи други, у родном Београду није заборављен, већ је готово непознат.

Рођен 1903, дипломирао је на архитектонском одсеку Високе техничке школе у Београду. Стипендију француске владе добија 1928. и у Паризу се дружи са Дереном, Вламенком, Дифиом, највише са Матисом. Први пут сам излаже у париској галерији „Бернем жен” 1931, а велики број изложби има и у САД где живи од 1932. до смрти.

Једном је говорио о обичају да се у француским кафанама излажу слике и да се ту игра уз егзотичну музику. „Тада је у Паризу ушао у моду џез. Многи уметници ту су нашли своје љубави. Било је чисто и топло и сваког јутра је било добре кафе с кифлама”, сећао се сликар.

„Уметници су махом били сиромашни и зими су живели у кафанама, јер у скромним мансардама на периферији Париза нису имали грејање. Ту су добијали јефтинију храну и привлачили су туристе. Раденковић је био стални гост кафане ’Купола’”, записала је професорка права Јелена Лопичић-Јанчић, једна од ретких која се бавила његовим делом, поред историчарке уметности Вере Ристић, која је приметила да је сликар имао срећу да два семестра у Паризу слуша предавања чувеног византолога Габријела Мијеа.

„Мијеа је срео пре када је професор Петар Поповић водио студенте архитектуре да виде наше средњовековне споменике. Мије је био у Србији, са супругом, и проучавао је средњи век. У манастиру Старо Нагоричино срео је студенте, међу њима и Раденковића”, пише ова историчарка уметности.

Јован Раденковић, Лувр, 1978.

После Париза, живео је у Њујорку и на првој изложби 1932. у „Argent Gallery” приказује аквареле из Југославије, Француске и Швајцарске. Од продаје наследства на Теразијама купује кућу, и прави атеље у Глостеру, близу Бостона, где је био председник удружења уметника, а 1955. пазари имање у Корнволу, у Конектикату, у пределу пуном шума и језера, где се виђа понека веверица и скакућу ракуни.

Бавио се скулптуром и поезијом, аутор је збирке „Moods and Moments”. Ускрс и Божић пријатељима је честитао стиховима, а једину песму на српском посветио је војницима у Првом и Другом светском рату.

Имао је више од 40 самосталних изложби: више пута у Њујорку, Сан Франциску, Чикагу, Бостону, Паризу, Дејтону, а радови су му сада у Музеју уметности у Сан Франциску, Музеју „Толедо” у Охају, Масачусетсу, Конектикату, Бруклину...

Две године пре смрти приредио је ретроспективу у Француској, у Брију на Марни, када је платно „Букет за Француску” поклонио Музеју града Париза. Сувише узбуђен да би се обратио, прочитали су његов говор:

„Ја настављам традицију сликара на Монпарнасу: волим облаке, волим море, реке, шуме и ако могу да додам мало радости вашој радости за животом, бићу срећан. Пре 50 година сам дошао из Београда у Париз, као стипендиста. Радио сам на Сорбони, био у ’Ротонди’, гледао велике сликаре, присуствовао отварању ’Куполе’. Париз се смешио… и тај осмех остао је у нашим срцима. Готово цео тај свет је отишао. Остало их је двоје или троје. Али не! Сви су они с нама, увек изнова. Као што је песник рекао: ’Ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа.’ Ми смо заједно. С Паризом и Бријем, с укусом трајања…”

Таписерија у позоришту „Ротонда” у Паризу с Раденковићевим именом

Вера Ристић је навела да је Едит Блум, Американка у Паризу, толико очарана његовим талентом да је установила фондацију за њега са великим новчаним износом, која му је омогућила стваралачки рад и независност од ћудљивости уметничког тржишта.

Први пут после емигрирања сликар је посетио Београд 1974. Тестаментом је завештао 20 слика Народном музеју у Београду: „Катедралу у Ремсу”, „Девојку с воћем”, „Отапање снега”, „Циганку”... Супруга Жанин Раденковић, сликарка, дала је музеју и изводе из штампе, каталоге, поезију. Уметник је преминуо 1979. у Корнволу, у болници „Sharon”, где у холу стоји једна његова слика, поклон уметника. Раденковићеву смрт, преноси Вера Ристић, није забележио ниједан лист његовог родног града.


Коментари9
1dd59
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
@Lazar Siriški, @Rajko Radojević Video - hvala - naš umetnik koji je uspešno kombinovao elemete fovizma i apstrakcije....
Rajko Radojevic
Ima ga na Netu: Yovan Radenkovitch
zoran stokic
Tražio na netu, nisam uspeo da nađem nijednu sliku Jovana Radenkovića... Ps. Bez Rubensa i Ticijana ne bi bilo A.van Dajka, Mocarta ne bi bilo bez Gazanige, Paizjela, Gretrija, J.C. Baha, E. Baha, Mislivečeka..Zašto nema velikih savremenih slikara i kompozitora? Zato što su žrtva MITA o ORGINALNOSTI. Umesto da "popravljaju" dela svojih predhodnika (jer je to najbolja škola) oni svu energiju potroše ne bi li pronašli "zlatnu žicu orginalnosti" što udaljeniju od bilo kog predhodnika, savremenika.
Lazar Siriški
Zorane, evo sam našao nešto slika, pa pogledaj, ukucaj - yovan radenkovitch - treba da se pojavi pozdrav Lazar
Препоручујем 2
@Слобо Н
Dosta više floskula o nebrizi za naše ljude. Čovek je ceo život proživeo u Francuskoj i Americi. On je naš samo po imenu i poreklu.
Слобо Н
ТО смо ми, баш нас брига за наше људе од којих немамо никакве "користи", ако не можемо да се "уградимо" онако добро-интерешџијски ... Хвала Политици на откривању оваквих наших великих-малих једноставних људи.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља