субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.01.2020. у 15:08 Бране Карталовић

У човеку има нешто веће од човека

Надарена Весна Максимовић из Крагујевца је седам година била готово прикована за болеснички кревет, али је трајно задобијени инвалидитет успела да надјача стваралачким надахнућем
(Фото Б. Кар­та­ло­вић)

Крагујевац – „Додир свиле” је истовремено прва изложба слика на свили коју је приредио Народни музеј у Крагујевцу и прва самостална изложба Весне Максимовић (1972). Ова вишеструко надарена жена, мајка деветнаестогодишње студенткиње Сандре, доживела је 2001. године страшну трауму. После порођаја имала је седам тешких операција на карлици и куковима, које су извршене у Београду на Институту за ортопедско-хируршке болести „Бањица”. Пуних седам година је била готово прикована за болеснички кревет, али је трајно задобијени инвалидитет успела да надјача стваралачким надахнућем.

Весна и данас негује љубав према поезији, која јој је помогла да преброди дуг и мукотрпан опоравак, али је тренутно више посвећена сликању на свили, са чијом се техником први пут сусрела 2014. године у крагујевачком Центру за самостални живот особа с инвалидитетом.

– Било је то у уметничкој радионици Марије Лековић. Вежбајући на марамама, приметила сам да се ликови и слике спонтано појављују. Тада сам почела да размишљам у том смеру. Свила је непредвидљива, не дозвољава вам да у потпуности контролишете потез и боју, стално дише. Зато ме рад на свили чини живом – каже наша саговорница.

Иако је учествовала на неколико колективних изложби, Весна је пред прво самостално представљање публици помало стрепела, па је радове послала познатом руском сликару Борису Индрикову, на чија се дела угледала. Индриков је са задовољством прихватио да прокоментарише „Додир свиле”, а његова оцена је унета и у каталог изложбе.

– У делима Весне Максимовић осећа се енергија и жеља да посматрачу пренесе своје разумевање свемира. Имају пуно нежности и маште. Весна ствара у софистицираној техници батика и постиже складну меку боју. Све њене слике су прожете љубављу према природи, деци, лепотама околне стварности. Оне су сањиве, понекад тајанствене, понекад детињасто наивне. Посебно је занимљив низ радова са сликама цвећа. Својом декоративношћу изгледају живо. И у сваком Веснином делу се осећа тежња ка лепоти и складу.

– Поносна сам на овај коментар. У животу ништа није само лако и ништа није само тешко, али је све могуће. Верујем да се то види на мојим сликама. Кад сам била болесна, кад ми је било најтеже, схватила сам да материјалне ствари немају вредност. На крају, кад видите да сте сами у свему, нешто вам у тренуцима највеће немоћи да снагу. Сада знам да у човеку има нешто веће од човека – напомиње ова храбра и надасве радознала жена која упорно ствара, иако се тешко креће.

Осим слика на свили, Весна прави и накит, а до сада је објавила три збирке поезије. „Зидине” су из штампе изашле ове године, збирка „У пролазу” објављена је 2016, а прва песничка књига „Мирис ванилије” угледала је светлост дана 2010. године.

– Ту књигу сам направила сама. Песме сам илустровала, а текст сам преломила и приредила за штампу. Осмислила сам чак и веб-презентацију. Искористила сам знање стечено у средњој и Вишој техничкој школи, које сам надградила на Факултету инжењерских наука у Крагујевцу, где сам до 2012. године, као сарадник професорке Александре Јанковић, припремала један стручан часопис о моторним возилима. Пре него што сам постала члан Центра за самостални живот особа с инвалидитетом, коме много дугујем, радила сам у једној фирми која се бавила спољном трговином и у једном удружењу студената са хендикепом. У пензији сам од 2015. године – наводи наша саговорница, која је и чланица Удружења ликовних уметника Крагујевца „КУЛ.Т”.

Весна је у средњој школи свирала хармонику, а члан Академског културног друштва „Светозар Марковић” Студентског културног центра у Крагујевцу била је све до 1996. године. У дуету с Драганом Грегом освојила је треће место на националном такмичењу хармоникаша 1993. године у Сокобањи. Поносна је, каже, и на свој педагошки рад.

– Учила сам друге, а и сама сам свирала. Жао ми је што то више не могу, јер је хармоника, која ми је сада тешка, моја велика љубав – каже наша надахњујућа саговорница, предочавајући да човек може превазићи сва искушења која живот носи само ако ствара.

Коментари1
7459e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivana
Bravo hrabra damo!!! Sreca i dobro zdravlje da Vas prate, da hrabro kao i do sada idete kroz zivot! Zelim Vam puno punoooo radosti

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља