петак, 24.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

За бивше робијаше нема посла у Србији

У безнађу, без институционалне подршке, многи поново ставе фантомку на главу, каже Душан Мирић из Крагујевца, који је 2014. године, по изласку из „Забеле”, основао Невладину организацију „После кише”, за помоћ осуђеницима који су одслужили затворску казну
Аутор: Бране Карталовићпонедељак, 13.01.2020. у 15:48
Душан Мирић (Фото Б. Кар­та­ло­вић)

Крагујевац – Како да се запослимо и почнемо колико-толико нормално да живимо, кад нам сви траже потврду да нисмо осуђивани, пита се Душан Мирић из Крагујевца, који је 2014. године, по изласку из „Забеле”, основао Невладину организацију „После кише” за помоћ робијашима који су одслужили затворску казну.

– По изласку из затвора морао сам да одем у иностранство. У Крагујевцу нико није хтео да ме запосли. Радио сам годину дана у Бечу. Морао сам, јер сам хтео да издржавам сина који се родио док сам био на одслужењу четворогодишње казне. Развео сам се од жене, а суд ми је одредио алиментацију од 9.000 динара месечно. Како да платим кад нигде не радим, питам их. Они ћуте. Лакше им је да ме казне него да се укључе у решавање проблема. Осамдесет одсто бивших осуђеника у Крагујевцу су у удружењу „После кише” које има око 950 чланова, али скоро нико нема сталан посао – каже Мирић.

После пет година борбе да убеди државу и локалну заједницу да је бившим осуђеницима потребна институционална подршка, Мирић полако губи наду да ће се ишта променити.

– Немачка хуманитарна организација „Хелп” нам је помогла да отворимо пекару. Дали су нам новац за опрему. Ми смо као удружење тражили помоћ од Националне службе за запошљавање, да можемо да плаћамо доприносе. Тражили смо само оно што нам следују, исто оно што добијају сви незапослени кад хоће да покрену неки посао, али су нас одбили. Зато смо двојицу од четворице радника морали да отпустимо. Знам човека који је због туче у младости био у затвору још пре 15 година, а и даље је без посла. Имам утисак да у овом друштву нема места за нас. Људи су у безнађу, дођу и кажу ми: „Дуле, ја ћу поново да ставим фантомку на главу...” – прича наш саговорник.

Мирић сумња у делотворност решења којим су повратницима у извршењу кривичних дела, по новом кривичном законику, одређене строже казне.

– Разумем послодавце који неће да нас приме. Не могу ни ја да гарантујем за сваког члана удружења. Знам да има и оних којима намере нису баш часне, али наш проблем некако мора да се реши. Развијене државе, као што су Аустрија, Немачка, Шведска, брину о бившим осуђеницима. Чине све како не би поново упали у круг криминала. Дају им олакшице приликом запошљавања, имају стручне службе које се брину о њиховим породицама. Код нас се бивши осуђеници одају алкохолу, врше насиље у породици. Зато се у Србији криминалу враћа шест од десет бивших осуђеника, а у Европи је то између 20 и 30 одсто. Ем нам мало ко помаже, ем су пооштрене казне за повратнике у извршењу кривичних дела. Нисам сигуран да ће то помоћи. Мора нешто да се мења. Нови Сад је урадио добру ствар, нашао је фирме које хоће да запосле бивше осуђенике. Тако треба да уради свака локална самоуправа – предлаже наш саговорник.

Црквена хуманитарна организација „Човекољубље” помаже члановима удружења „После кише”. Подршку им пружају и волонтери, углавном студенти права. Иако драгоцена, та помоћ је недовољна, каже Мирић. Са тим се слаже и специјални педагог Борис Херман, који није оклевао да се укључи у рад удружења „После кише” кад је основано.

– У Србији је процес постпеналне подршке и реинтеграције бивших осуђеника у друштво на врло ниском нивоу. Говоримо о људима који су прекршили законске норме, па су самим тим званично издвојени из друштва у једном периоду свог живота. Друштво сигурно има разлоге да бивше осуђенике не прихвати у потпуности. Разлози су различити, и рационални, али често и ирационални. Ако желимо да живимо у друштву у коме су сви једнаки, и у којем се поштују људска права, а једно од основних права је право на рад, онда је важно да прихватимо људе који су изашли из затвора и помогнемо им. Они су, одслуживши казну, исплатили својеврсни дуг држави. Осим тога, бивши осуђеници морају да поврате поверење заједнице. Зато је битно пружити им нову шансу. Да би процес њихове реинтеграције у друштво био успешан потребно је да владин и невладин сектор међусобно сарађују – сматра Херман.

Проблеми са којима се бивши осуђеници суочавају по изласку на слободу истовремено су проблеми и државе и друштва, сматра Мирић, упозоравајући да један бивши осуђеник, без посла и подршке, може читаву породицу да одвуче у понор.


Коментари5
ca6f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Mirić
Pa tako i treba da bude. Prvo da se zaposle svi pošteni.
Jeretik
Možda za bivše robijaše bude bolje kada budući robijaši odu sa vlasti.
Mica Bor
Izlazkom iz zatvora covek se srece sa nepremostivim preprekama . Jedna od njih je zasnivanje radnog odnosa . Koja bi mogla da se izbegne donosenjem propisa o "podobnosti" . Narocito za one koji nisu osudjivani za teza krivicna dela ! Nemanje posla je mozda mnoge od njih i dovela u iskusenje .
Milos1980
Hm, nema posla ni za neosuđivane "starce" od 40 god. Jedino ako je neki posao u kom je iskustvo u datoj struci najvaznije (ukoliko ga imaju) ali novajlija u struci od 39-40 godina - pa bolje da odmah zavrsava kurs nemackog. U ozbiljnim zemljama gde su stvarno potrebni radnici se ceni volja i spremnost za rad a ovde se neke cudne stvari desavaju. Pogresne i stetne i po poslodavce ( pogresno biraju pa im cesto beze radnici) i trazioce posla.
феликс1956
Да, друштво, а и појединац су, априори, сумњичави према особама са "затворским стажом" које траже запослење. Тешко је разбити такве предрасуде типа "вук длаку мења, ал' ћуд никада". Неким од њих треба дати другу прилику. Али, коме? Е то је већ ствар процене и послодавца и неких стручних служби, за сваки такав случај понаособ.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља