Од учешћа на експерименталном екипном такмичењу од којег се мало очекивало, до успеха тешко сагледивих размера, тениска репрезентација Србије је за две седмице прешла пут који је већ сада кандидује за подвиг 2020.

Скептици ће рећи да титула првог победника АТП купа није важна, „хејтери” ће говорити о зарадама тенисера, али ко је гледао хиљаде наших људи на трибинама прекривеним српским заставама у Бризбејну и Сиднеју, девојке у народној ношњи и трубаче како после сваке од шест победа прате хор загрљених тенисера и песму „Ја те волим Србијо”, зна вишу вредност победа против таквих тениских нација као што су Француска, Русија и Шпанија.

И из чисто спортског угла, тријумф наше мале земље у конкуренцији 24 екипе из целог света – само оних које имају представнике међу сто најбољих појединаца – раван је било ком највећем успеху једне репрезентације. На премијерном АТП купу учествовало је осам од десет најбољих тенисера света, 16 од 20, 23 од 30 и 35 од првих 50, а такмичење су уживо пратили представници 150 домаћих и 89 страних медија.

Победе репрезентације Србије – три у групном и три у елиминационом делу – извојеване су у мечевима који су по пет-шест сати држали гледаоце приковане за столице, до касно у ноћ. У финалу које су одлучила двојица најбољих на свету, свих 10.000 седишта на стадиону „Кен Роузвол” било је попуњено. Наравно да је било и Шпанаца и свих других нација, али ми смо се питали – да ли је могуће да има толико Срба у Аустралији?

Финале је подвукло црту између навијача који прате тенис само због Ђоковићевих титула и оних који подвиге мере ширим аршинима. За прве је најважнија била 29. Ђоковићева победа у 55. дербију најдужег ривалства у професионалном тенису, а за друге је то био само један од врхунаца у свему што се догађало и пре и после тога.

Спремност нашег најбољег тенисера да одмах после епске борбе са Надалом подржи Виктора Троицког да – после година таворења на појединачним турнирима – поново постане херој нације, била је само очекивани део колективног пожртвовања спортиста који се обично оптужују за себичну посвећеност личним резултатима и зарадама. Троицки је био онај исти јунак из похода на „салатару” 2010, Зимоњић је тадашњу улогу у дублу заменио мудрим вођењем тима, а једино за чим смо могли да жалимо било је одсуство четвртог мускетара Јанка Типсаревића, који је са одлуком о завршетку каријере пожурио свега два месеца.

Нису Ђоковић и колетивни дух уздигли само Троицког. Учинили су да скромни Душан Лајовић надмаши себе и у мечевима против Хачанова и Оже-Алијасима схвати колико су његови домети већи од досадашњих. А, Никола Ћаћић – толико дубоко у анонимности да га сви зову и пишу Чачић – и Никола Милојевић, доживели су спортску почаст какву нису могли ни да сањају.

„Фактор Ђоковић” и успех репрезентације из 2010. имају далеко шири утицај на уздизање главе наших појединачних спортиста. Зато је оно што су приредили наши људи у Аустралији шлаг на торти Ђоковићевих заслуга, захвалност за немерљив допринос у успешном и поносном представљању нације, али и залог за будуће генерације.

Далеко од своје земље, наши људи су показали како се за њу навија на екипним тениским такмичењима. Било је и испада, прелажена је граница такозване тениске навијачке културе, али на њу су одавно заборавили и на краљевским ложама Вимблдона, где је Ђоковић, упркос свему, спасао две меч-лопте и победио Федерера у надужем финалу у историји.

Аустралијске трибине су протеклих седмица биле српски Вимблдон, уздижући наше играче до неслућених висина:

– Било би дивно када бих све турнире играо у таквим околностима, али то је немогуће. Зато ћу ове тренутке памтити док сам жив. Имао сам сјајну каријеру, али игра за земљу, са најбољим пријатељима, то је нешто неупоредиво – говорио је Новак, подсећајући нас уједно на све што је пролазио.

Нема сумње да ће после пехара на АТП купу, као и после оног из 2010, сви наши тенисери добити крила. Поготову што ће за свега недељу дана да крену у масовни поход на Мелбурн, где Новак Ђоковић брани седму шампионску титулу. Наравно, новог Ђоковића нећемо добити, али ћемо научити да се радујемо и мањим успесима од највећих, после године у којој су чак петорица наших ушла међу најбољих 60 на свету, као никада раније.

Дипломатски потез Зимоњића

Можда је некоме од наших навичала било симпатично што је главни судија финала Србија – Шпанија често умиривао гледаоце на српском језику, речима „молим” и „хвала”, али селектор Ненад Зимоњић је повукао прави потез када је пришао судији и рекао: „Све је у реду што се тиче вашег вођења меча, али молим вас, обраћајте се публици на енглеском, нису у гледалишту само Срби!”.

Лајани се одмах исправио и прешао на енглески, а Зимоњић је, поред одличног вођења тима, заслужио честитке и за селекторску дипломатију.

Година највећег групног узлета

Промене позиција наших тенисера међу 200 најбољих на светској листи, у односу на почетак 2019, показују досад највећи колективни успон. Прва осморица су укупно напредовала чак 367 места:

Тенисери АТП           2019    промена

2. Новак Ђоковић     1          -1

34. Душан Лајовић    48        +14

38. Ласло Ђере          93        +55

40. Филип Крајиновић         94        +54

59. Миомир Кецмановић     131      +72

155. Никола Милојевић       174      +19

158. Виктор Троицки           205      +47

169. Данило Петровић         276      +107