четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:00

Човек који је мењао Србију

Изложба у крагујевачкој библиотеци и књига о Јовану Ђ. Мирковићу, музичком педагогу, професору страних језика, дародавцу, космополити, просветитељу, који се уписао у историју, говоре колико је времена и хода по мукама потребно да би узорни људи овде били уважени, макар и постхумно
Аутор: Бране Карталовићуторак, 14.01.2020. у 22:55
Тек 20. сеп­тем­бра 2002. по­ро­дич­на ку­ћа у Ша­фа­ри­ко­вој 30 (да­нас Ми­ло­ва­на Гли­ши­ћа 44) постала је легат На­род­не би­бли­о­те­ке „Вук Ка­ра­џић” у Кра­гу­јев­цу (Фотографије На­род­на би­бли­о­те­ка „Вук Ка­ра­џић”)

Крагујевац – Кад је шестог марта 1939. године сачинио тестамент, Јован Ђ. Мирковић није могао ни слутити да му највећа жеља неће бити испуњена за живота. Преминуо је 1945, збуњен и несрећан због поступка власти која је игнорисала његову последњу вољу, а кућа коју је завештао држави и граду званично је постала легат Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу тек 20. септембра 2002. године, захваљујући ангажману Нинославе Милановић, тадашње директорке ове установе.

Породичну кућу у Шафариковој 30 (данас Милована Глишића 44), Мирковић је наменио крагујевачкој библиотеци. Имао је само један услов – да надлежни запосле школованог библиотекара, „лице са универзитетском спремом које воли да ради, никако пензионера, и које познаје нашу и страну књижевност”. Пошто у буџету наводно није било новца за плату библиотекара, држава није прихватила овај Мирковићев захтев, лицемерно му одговоривши да кућу може да прими искључиво као поклон.

Тим поводом се прва огласила „Политика”, чији новинар Љубиша Манојловић, 31. августа 1939. године пише чланак под насловом „Једна од највећих приватних библиотека у Југославији налази се у Крагујевцу, а Крагујевчани за њу и не знају”. Одлука, међутим, није промењена, а прича о Мирковићевој задужбини би се овде могла и завршити да се у међувремену није догодио још један скандал, тако типичан за наш паланачки менталитет.

Наиме, Мирковићева супруга Душица је 1963, две године пре упокојења, пристала да се кућа отвори за читалачку публику, али под условом да ту, онако како је то дародавац желео, не буде унет радио-апарат (Мирковић није волео модерну технику. Сматрао је да радио-апарат пружа само тренутно и лагодно задовољство, док се права уметност може доживети искључиво на концертима класичне музике). Крагујевачка библиотека се, залагањем тадашње управнице Милице Љубисављевић Урошевић, крајем 1963. године уселила у Мирковићеве кућу, али је 1970. одатле исељена. Те године, одлуком градске власти, у Мирковићеву кућу је, уместо радио-апарата, усељена прва крагујевачка радио-станица која одатле емитује програм на таласу 312. О овом преседану, Милан Николић, тадашњи дописник „Вечерњих новости” из Крагујевца, 19. јануара 1971. године пише чланак под насловом „Задужбину носи талас 312”. Овај као ни други новински написи нису могли ништа променити, па се библиотека враћа у Мирковићеву кућу тек после пет година, пошто је Радио „Крагујевац” добио други простор.

– „Духовна паланка” у пренесеном значењу има пре психолошку него географску одредницу. Она никада није опраштала другачије, боље, успешније. Зато су се понекад задужбинари заборављали, оставштине присвајале или затрављене пропадале. Мирковићева задужбина се од 1975. године, иако тада није била донета никаква званична одлука, користи онако како је то дародавац желео. То, међутим, само говори колико је времена и хода по мукама потребно да би узорни људи овде били уважени, макар и постхумно – каже Гордана Вучковић, руководилац Завичајног одељења Народне библиотеке „Вук Караџић”, у којој је отворена изложба посвећена Јовану Ђ. Мирковићу.

Јован Ђ. Мирковић је рођен 1871. године у Београду, а Комуналну школу на немачком језику и класичну гимназију на мађарском језику завршио је у Панчеву. Симонову Трговачку школу у Берлину похађао је од 1889. до 1891, а од 1895. до 1898. године студирао је на Конзерваторијуму у Прагу, на коме је дипломирао„с положеним испитима из свију предмета”.

О школовању и мукама кроз које је пролазио као дечак и младић, Мирковић 1939. године пише: „Морам овом приликом да будем нескроман па да поменем да сам у својој 7. год. остао без мајке, а у 8. год. без оца... Кад ми је ујак умро, био сам неко време дијуриниста, а када сам свршио трговачку школу (просто и дупло књиговодство, кореспонденцију, трг. рачуноводство, менично право и трг. администрацију) био сам 4 године књиговођа. Још од првог разреда гимназије живео сам од кондиција, а када сам био књиговођа, имао сам и своју приватну школу. Тако сам уштедео једну суму с којом сам отишао у Праг и ту сам у највећој беди (рђава вода-тифус) свршио конзерваторијум. У Берлину сам за време великих школских одмора учио немачки језик и књижевност.”

Ово је само кроки животног путешествија Јована Ђ. Мирковића коме је Народна библиотека „Вук Караџић”, под руководством директора Мирка Демића, осим изложбе, посветила и књигу, објављену у оквиру пројекта „Људи који су мењали Србију”, подржаног од Министарства културе и информисања. Ауторка Гордана Вучковић напомиње да је у прикупљању архивске грађе и обради података о овом музичком педагогу, композитору, хоровођи, библиофилу, професору немачког и мађарског језика, космополити, просветитељу, учествовао велики број крагујевачких културних делатника.

– Професор Мирковић је каријеру могао направити у Београду, али је одабрао скроман живот и мукотрпан рад у унутрашњости Србије. Прво се обрео у Алексинцу, где је утемељио рад библиотеке, а у Крагујевцу је провео 33 године омеђене ратовима, предајући готово две деценије нотно певање и немачки језик у гимназији. У просветно-културну историју града Мирковић се уписао тако што је за време Првог светског рата обновио рад Крагујевачке гимназије, док је 11. априла 1941. године спасио фонд Јавне библиотеке од уништења. Наша изложба и књига представљају скроман израз захвалности Јовану Ђ. Мирковићу, а будућим генерацијама остављамо у аманет да негују културу сећања на људе који су својим делима мењали Србију – поручује наша саговорница.

Улица – данашњи највећи непријатељ

„Ја само књизи, позоришту, опери и концертима, јавним библиотекама, изложбама, галеријама слика и музејима имам да захвалим за све своје знање и умење (стипендије или ма какве помоћи никада ни од кога нисам примао, па ни одсуства никад нисам могао да добијем, али сам зато велики школски одмор проводио увек у великим градовима), па зато желим да и цело наше друштво од књига, галерија слика, музеја и концерата има користи, па и забаве и да се спасе нашег данашњег највећег непријатеља улице.” Тако је, пре скоро једног века, говорио професор Јован Ђ. Мирковић.


Коментари3
08ff6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Др Ивана НиколићМишковић
Ја не могу да прихватим да се данас банда профитера, искључиво ради личног материјалног успеха и само подвалама о пљачком на мафијашки начин, богати на уштрб српске традиције и тако униптава све српске корене и огњишта! Погледајте само како се по градовима РУШИ СВЕ ШТО ЧИНИ СРПСКУ ГРАЂАНСКУ ИСТОРИЈУ од кућа и вила и предбашти, преко брисања имена старих српских породица и њиховог доприноса развоју српског друштва, науке и уметности. За Морал и Етику, естрадом затупљена, омладина није ни чула...
Ljubica
Sadasnje I buduce generacije treba vaspitavati tako da,ne samo da neguju kulturu secanja na nase velikane i dobrotvore, vec da svako po nesto za zivota uradi u mestu u kome zivi ili za svoj narod.Zamislite samo kako bi nasa zemlja izgledala kada bi svako od nas,ili ili zajedno sa jos nekim, posadio bar po jedno drvo,okrecio po jednu ucionicu ili zgradu,ocistio park,poklonio svoju biblioteku selu u kom je rodjen...Ako je bogatiji sagradio dom kulture,obdaniste,deo puta...
Бранко
Сто година касније изгубили смо од нашег највећег непријатења, а били смо упозорени на време.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља