среда, 19.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:16
НЕ САМО О ПОСЛУ: Душан Михалек

„Учитељ пута” с музиком у души

„Наш Израелац” први је музиколог у историји Војводине, писац је и издавач, и човек који је са 60 година уписао Факултет за туризам
Аутор: Биљана Баковићсреда, 15.01.2020. у 12:09
Душан Михалек (Фото лична архива)

Са качкетом у бојама српске тробојке и у мајици на којој пише „Хиландар” Душан Михалек дочекује на аеродрому у Тел Авиву групу из Београда и Новог Сада. Мајица је, каже, у част путника из Србије и, као и сваки туристички водич, указује на улогу свог качкета којег група увек мора да има у видокругу. Додаје да је то једини такав у Јерусалиму куда се група, иначе, запутила. Каже и да је из Новог Сада и да већ тридесетак година са породицом живи у Израелу. Да је заволео ту земљу, али да не заборавља ону из које је био принуђен да оде почетком деведесетих година када су почели ратови. Јеврејска држава, у којој је нашао уточиште захваљујући пореклу своје супруге, сада му је дом.

То што уме врло пластично да дочара библијске приче, да прилике у савременом свету објасни догађајима и легендама из јеврејске, хришћанске и муслиманске прошлости везаним за Свети град и Свету земљу, и да укаже на српске и јеврејске везе кроз векове, а да све то зачини и личним доживљајима и причама о својој породици, никако није све од чега је саткан овај енергични седамдесетогодишњак, деда десеторо унука.

– Весели сам пензионер, бивши музиколог, а тренутно се бавим и туризмом – тако себе представља.

Душан Михалек је, међутим, и први музиколог у историји Војводине, писац и издавач, и човек који је са навршених шест деценија живота уписао Факултет за туризам и за две године завршио четворогодишњи програм положивши 70 испита на хебрејском језику. Тек онда је могао да постане туристички водич који се у Израелу зове „учитељ пута”.

– Овде је уобичајено да људи кад оду у пензију упишу факултет или да докторирају. Новине су пре око годину дана објавиле слике најстарије и најмлађе студенткиње, најмлађа је кренула на факултет са 12 година, а најстарија са 88 – објашњава Михалек.

Химна за Матицу српску

„Наш Израелац”, чијим венама тече, како је причао, српска, немачка, чешка, румунска, можда и русинска, а вероватно и јеврејска крв, потиче из музичке породице. Деда по мајци му је Бранко Ченејац, композитор и хоровођа, професор карловачке Богословије. Отац Иван био је музички педагог, као и мајка Мирјана која са деведесетак година путује и живи пуним плућима.

Душан је завршио гимназију у Новом Саду, а у Београду је дипломирао и магистрирао музикологију код професора Николе Херцигоње и Стане Ђурић Клајн. У Израелу је докторирао. Од 1972. је био главни и одговорни уредник Редакције музичког програма Радио Новог Сада све до 1991. када одлази у нову домовину. Предавао је историју музике на Академији у Приштини, учествовао у оснивању одељења за сценске уметности и музику Матице српске. За 160. годишњицу Матице, 1986. године, компоновао је химну на стихове Раше Попова.

„Прометеј” из Новог Сада издао је 2018. његову књигу „Музика и реч”, за коју му је Удружење композитора Србије пре три месеца доделило награду „Павле Стефановић”, а Израелска скупштина (Кнесет) доделила му је 2017. године признање за развој српско-израелских веза. Четворо његове деце одрасло је у Израелу, ту засновало породице, али јако воле Србију и кад год могу иду тамо.

У Јудејској пустињи

Спасао композиторе од заборава

Почетак „другог живота”, од када се доселио у Тел Авив (а „трећим животом” назива овај откад је променио професију) није био баш лак. Шест месеци су добијали стипендију и учили језик, онда је морао да нађе посао да би прехранио породицу. Радио је и као чистач. Онда је 1993. изабран за директора Израелског музичког центра у Тел Авиву (у жестокој конкуренцији, треба нагласити, јер се у Израелу веома цени ова уметност и пуно је добрих музичара) и ту био до 2005. За то време је многе српске и југословенске композиторе приближио израелским љубитељима музике.

Поносан је и на то што је успео да отргне од заборава битне ствари из српске, југословенске и јеврејске прошлости.

– Пронашао сам и објавио прву српску литургију од Франческа Синика. Он је 1840. године за богате Србе у Трсту написао хорску литургију која се и дан-данас изводи у цркви Св. Спиридона у Трсту. То ми је посебно значајно због деде Бранка, он је шездесетих година отргао од заборава карловачко појање – каже Душан који је после финансирао издавање тих нотних записа.

У Израелу је „налетео” и на дела композитора и музичара који су били жртве Холокауста, па онда потпуно заборављени, рецимо Рикарда Шварца и Ериха Елише Самлаића... Објавио их, правио концерте, снимио њихова дела и тако их спасао од заборава.

Михалек највише воли авангардну музику, посебно совјетских аутора. Некима од њих је помогао у време када су у СССР-у били забрањени тако што је кријумчарио њихове ноте и предавао их пријатељима у Европи и Америци. Воли и да путује и то „на места где има лепих музеја и концерата и, што је још битније, добрих људи”.

– Откад сам у пензији пола године проведем на путу. Деца одрасла, унуци одрасли, „баби” баш и нисам јако потребан, тако да сам слободан, и док сам покретљив трудим се да што више путујем – каже Михалек.

Са мамом у шуми Краља Петра Карађорђевића испод Назарета.

Како је „помогао” рођењу 70 деце

Једна од неодољивих прича Душана Михалека јесте она о ефикасности молитве пред чувеним Зидом плача. Почео је молитвом коју је оставио на папирићу у Зиду, да снаја Светлана, од млађег сина, најзад затрудни. Радосну вест јавили су му након неколико месеци, а дан касније да ће и друга снаја, и она се зове Светлана, добити бебу. После су пријатељи и познаници почели да траже од њега да остави молитву у Зиду за њих или њихову децу. Тако је „помогао” рођењу око 70 деце! „Просто невероватно. Нисам сујеверан, не верујем баш пуно у чуда, али за ово се већ не може рећи да је коинциденција”, каже Михалек.

Важни људи

– Јако су ми битни људи који су ми помагали и од којих сам много научио овде у Израелу. Пре свега Жени Лебл, која је била новинарка „Политике”, а због вица о белој љубичици од 100 кила (алузија на Тита) прошла голготу на Голом отоку. Затим, Цви Локер, родом из Новог Сада, који је био амбасадор Израела у Југославији. Па онда Фрања Офнер, такође из Новог Сада, који је покренуо 27. март (оно „Боље рат, него пакт”) па се до краја живота гризао да ли су то добро урадили, писао за многе светске новине, издао књиге заједно са Хелмутом Колом, Роналдом Реганом и Маргарет Тачер... А из гимназијских дана у најлепшем сећању су ми остали професори Љубомир Лукић (аутор емисија „Од нашег дописника”) и историчар др Лазар Ракић.

Прича о Јошки и патријарху Павлу

Михалек се бави и увозом дрвета, а његов ортак Јозеф Жамбоки је, каже, веома занимљива личност. Њега и сестру је са Старог сајмишта спасао Пал Жамбоки, Мађар из Кањиже, који је у логору радио као преводилац, а плаћали су га оделима убијених. Јошкина мати је замолила тог Мађара да јој спаси децу, да их стави испод тих одела. Јошка је у знак захвалности узео његово презиме.

После је Јошка постао први дизајнер дрвета у Београду, а деведесетих је успевао да избегне ембарго и допрема израелску робу у Србију: храну, лекове, парафин за свеће за Српску православну цркву. Онда 1996. године Музеј жртава Холокауста Јад Вашем у Израелу додели шест признања „Праведник међу народима” људима из Србије који су спасавали Јевреје током рата. У име Музеја медаље је у Србију однео Јошка Жамбоки. Дан уочи свечаности у Јеврејској општини Београда он оде у Патријаршију и каже портиру да му је жеља да патријарх присуствује овом догађају. Патријарх Павле је тада и примио Жамбокија и дуго разговарао с њим, а сутрадан се појавио у Јеврејској општини. А они затечени, јер, кажу, ниједан патријарх у 20. веку није их посетио. Хор „Браћа Барух” отпевао је у његову част Оченаш, патријарх Павле је остао до краја прославе, а на коктелу је, од свих ђаконија, изабрао једно кувано јаје, исекао га и појео – четвртину. То му је било довољно.Потписи испод слика:

 


Коментари0
61955
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља