среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:55

Деца без својстава

Аутор: Весна Перићпетак, 06.06.2008. у 22:00
Носталгичан нагласак интиме и детињства: сцена из филма „Парк параноје“

У освит трећег миленијума, када теоретичари сајбер културе најављују крај географије, а филозофи крај историје, друга половина деведесетих доноси филмска остварења која инсистирају на апологији тинејџ и младалачке делинквенције. Од уводне репресије конзервативних школских и социјалних система Вигоове Нуле из владања из тридесетих година, Трифоових 400 удараца из педесетих, и филма Кад би… Линдзија Андерсона из шездесетих, европски предадолесценти, тинејџери и двадесетогодишњаци, постали су брутална реплика друштва, вапај фрустриране генерације која расте у предграђима метропола као што је Париз, или пак у суморним индустријским британским градићима. Трејнспотинг Денија Бојла, шкотска химна екстази контракултуре, иронично, без натурализма, живог и пулсирајућег колорита, кроз антихероје прелама заправо жеђ за једном утопијом без бола. Град близанаца Кевина Алена помера изгубљену генерацију у велшки Свонси у коме два брата из маргинализоване породице не проналазе другачији пут од неповратног и неартикулисаног тоњења у бестијално. Француски аутор Метју Касовиц у документаристичком маниру, „прљаво”, из руке, у црно-белој фотографији доноси Мржњу, као снажну класну, социјалну, расну емоцију која води у деструкцију  и убиство. Раса, средина и тренутак су свето тројство натурализма и кôби од које јунаци не могу побећи, а аутор добрим делом ангажује управо натуршчике као изворне сведоке гангренозног париског предграђа.

Деведесетих, у моралном и психофизичком разарању наше земље, адолесценти одрастају славећи антихероје, криминалце, наркодилере и убице. Тинејџ-јунаци Драгојевићевих Рана иницирају се у језиви контрасвет у коме престају да важе чак и правила некадашњег гангстерског кодекса.

Бразилска кинематографија оживљава Божјим градом Фернанда Мејрејеса (кандидатом за Оскара 2002.) Назив истоимене фавеле у Рио де Жанеиру, својеврсне проклете авлије у којој нема невиних, представља ироничну последицу социјалног апартхејда у овом бразилском мегаполису. Мејрејесов наратор нас уводи у шездесете године када у Божјем граду група младића оснива банду коју настављају њихова млађа браћа. Скорсезеовски јунаци изгледају као да су пошли на плажу, опаљени сунцем, ведрог осмеха, али мрачних намера. И тај контраст, и у самој суштини али и у форми, изражен кроз колорит и фотографију чини Божји град јединственим документом.

За разлику од деструктивних и неартикулисаних јунака поменутих остварења, немачки трио из Године изобиља су прошле Ханса Вајнгартнера (филма из званичне селекције у Кану 2004) показује висок степен политичке освешћености, што и не чуди, будући да је  Немачка колевка левичарског светоназора. Берлински сквотери, који су постали пунолетни тек након пада Зида, имају утопијски сан о бољем свету као трећемиленијумском наставку Бадер-Мајнхоф тероризма. Два младића и девојка, самопрокламовани едукатори (а то је и поднаслов филма) узимају за таоца средовечног богаташа сазнавши да је он некада и сам припадао шездесетосмашкој генерацији. Но, Едукатори остају пре ода генерацији затеченој у носталгичним освртима на радикалну левицу, са једне, и у чељустима неолибералног капитализма, са друге стране, а која ипак посустаје под бременом краја историје и ушушкава се у невино испитивање ероса у menage a trois моделу. Но, храбрије од јунака, рецимо, Бертолучијевих тестаментарних Сањара.

Коначно, аутор чију анамнезу неизоставно боји опсесија америчким тинејџерима који долазе из дисфункционалних породица и склони су насиљу, дрогама или проституцији, Гас ван Сант, најдоследнији је у покушајима да оправда своје јунаке и њихове (само)убиствене поступке. Његова митологизована антиутопија је Портленд, из Мог приватног Ајдаха, Слона, и најновијег, Парка параноје. Попут  велшког Свонсија, „гробља амбиција” за поету Дилана Томаса, и Портленд је живи песак који неповратно гута своју младост. У бетонском прибежишту парка параноја, портлендски  хардкор скејтери и бескућници, проналазе изгубљено рајско острво, топос без ауторитета и стега. Оно што је за калифорнијске сурфере сунце и високи таласи, за портлендске скејтере су киша, облаци, и бетон.

Тај осећај близине огромног пространства Пацифика, а истовремено и недокучивост, боји атмосферу Ван Сантовог Парка параноје. То је тај сан који је увек близу али ипак далеко. Наизглед парадоксално, и у Слону (портлендској верзији покоља у школи Коломбајн) и у Парку параноје, садејствују истовремено снолики и надреални квалитет, са једне, и документаризам близак школи италијанског неореализма, са друге стране. Ван Сант за слоумоушн сцене вожње скејтбордом користи „прљаву” „суперосмицу”, као камеру која својим крупним зрном најпластичније испоставља саму суштину скејтерске субкултуре, али и носталгично акцентује интиму и детињство. Лајтмотив који аутор неколико пута визуелно провлачи кроз Парк параноје је хипнотички, слоумоушн кадар у бетонском тунелу по чијим се унутрашњим ободима, подражавајући интраутерално пулсирање, љуљушкају скејтери. Светло на крају тог тунела постоји, али они као не желе ван. Главни јунак, нехотични убица, пасиван је и индиферентан попут  Музиловог Човека без својстава. Ван Сантова тематска инстанца има пандан у опусу још једног значајног редитеља, контроверзног Лерија Кларка (Деликвенти; Насилник; Кен парк). Лери Кларк се не устеже да прикаже експлицитне сцене које се граниче са тинејџ-порнографијом и да брутално разголићава систем. Ван Сант то чини много суптилније, изнутра. Код Лерија Кларка родитељи су присутни, и сами девијантни, али од крви и меса. У космосу Ван Санта они су пре роботске креатуре, њихова лица се или не виде, или су у позицији да се за своју неодговорност извињавању сопственој деци.

А заправо сви поменути аутори инсистирају на крхком адолесцентном идентитету, који разара репресивно, неодговорно и суштински нихилистичко друштво.


Коментари0
28255
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља