Привредни апелациони суд (ПАС) по други пут је укинуо одлуку Привредног суда у Београду којом је одбијен захтев Загребачке банке за признање хрватске судске одлуке ради наплате судских трошкова у износу од око 100.000 евра на штету Југобанке.

– Наплата трошкова поступка тражи се у корист Загребачке банке, а то је само један у низу од око 180 потенцијалних захтева из Хрватске, који настају као последица судских поступака који су тамо вођени ради остварења имовинских права српских предузећа и банака, било да је реч о непокретностима или покретној имовини – каже адвокат Иван Симић.

Подсећа да српске банке имају потраживања према предузећима у Хрватској на име неплаћених кредита и наглашава да су хрватски судови захтеве српских предузећа одбили – све до једног. Одбијени су захтеви банака да им се врате објекти, које су градиле или куповале, као и захтеви за повраћај средстава на име кредита које су давали хрватским фирмама.

– Са друге стране, судови у Србији су усвајали захтеве хрватских предузећа – све до једног, иако је њихов правни основ био знатно слабији. То су углавном били захтеви према непокретној имовини. Очигледно је да постоји диспропорција у поступању српског и хрватског правног поретка – сматра Симић.

Подсећа да је прошлог лета ПАС, после жестоке реакције јавности, потврдио одлуку првостепеног суда који је одбио да призна пресуду хрватског суда када је реч о имовини „Младост туриста”.

– Преседан је сада поново направљен, Привредни апелациони суд у својој одлуци правда се образложењем да је Загребачка банка истакла приговор застарелости за који је хрватски суд утврдио да је основан, па да услед тога тражиоцу правне заштите из Србије није повређено никакво право – наводи адвокат Симић.

Такво образложење одлуке, додаје, можда би имало смисла са становишта међународног приватног права да нису остале нерасветљене чињенице о томе по ком основу је Загребачка банка преузела управљање потраживањима Југобанке. До тога је дошло на основу дискриминаторских прописа, као што су Закон и Уредба о начину ликвидације пословања главних филијала Југобанке ДД Београд из 1992. и 1993. године. Донета је и одлука о одређивању хрватских банака које ће обављати послове ликвидације главних филијала Југобанке које су пословале у Хрватској.

Ниједан од ова три прописа није био предмет мериторне оцене Европског суда за људска права. Тај суд је заузео став да сви прописи које је Хрватска доносила пре 1997. године, када је постала потписник Европске конвенције, не подлежу временском важењу саме конвенције, па да ни Европски суд нема овлашћења да их преиспитује.

– Српски правни поредак никада није доносио нити примењивао овакве прописе. Када се одлучује о признању стране судске одлуке, основна је ствар да се преиспита на каквим прописима је та одлука заснована. Ако се она заснива на прописима који су у директној супротности са самим основама друштвеног уређења и са правним поретком државе у којој се признање тражи, онда је јасно да и у овој ситуацији неко вређа нечији правни поредак. Или Србија својим одлукама о враћању имовине вређа хрватски правни поредак или Хрватска својим одлукама о невраћању имовине вређа српски правни поредак – наглашава адвокат.

Иако је јасно да не постоји реципроцитет и да се не примењује Споразум о питањима сукцесије, наш саговорник указује да је овде можда реч о „нечем трећем”, а то је да у српском правосуђу постоји такозвани синдром дубоке државе.

– Иако нисам поборник сензационализма и теорија завере, не могу после свега да искључим све снажније гласове у струци о о постојању „дубоке државе” у правосуђу, јер се чини да је на неки начин циљ нашег правосуђа да оправда и легализује бесомучно додељивање имовине хрватским тражиоцима које је својевремено најснажније промовисала и сама правосудна елита. Шизофрена ситуација у којој је хрватским тражиоцима све додељено, уз изузетно споран основ, насупрот томе да српским тражиоцима није враћено ништа, па још и да су дужни да хрватским предузећима плате трошкове поступака пред њиховим судовима, нема за последицу ничију одговорност. Напротив, имамо додатно понижење сопственог јавног и правног поретка које нас упућује на тренутну стварност која се огледа у изнова новим претензијама према имовини наших сународника у региону – закључује адвокат Иван Симић.