среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 06.06.2008. у 22:00 Љубица Арсић

Писмо Богу

Леонид Шејка, Пред огледалом, 1955.

Књижевност је неописиво цинична јер покушава да превари стварност и представи се као да је муче њене бриге. Унутрашњи свет који интересује књижевност неизразив је, а изнад свега жели да се изрази, и због тога се служи подвалама. Ево још једног рата, још једне патње, ево растанка и неправде. На видику се помаља смрт. Дивно! И то ћемо описати. Тело књижевности је прозрачно, са срцем од леда. У ствари, уместо срца она има добре очи и изузетан слух којима покушава да позове на лажну узбуну.

Ирски песник Вилијам Батлер Јејтс то назива пасивном патњом. Када се нешто претвара у живу којом је премазано стакло ниједан велики догађај не пали светлост која ће парализовати ум. Потеку и сузе, али оне нису из срца већ ко зна одакле, као када љуштимо црни лук. А на својим грешкама ваља се исплакати, макар и помоћу лука.

Метафора лука који подстиче катарзу и искупљење после греха појављује се у причи којом манипулаторка Грушењка заводи смерног Аљошу у Браћи Карамазовима.

Умре једна зла жена, каже прича, и би бачена у паклени котао да се крчка са осталим грешницима, а њен анђео стоји на обали и плаче, покушава да се сети бар нечег доброг у њеном животу чиме би је препоручио Богу. Ничег нема, само зло и пакост. Одједном се анђео сети да је жена неком гладном сиромаху уделила главицу лука па то радосно саопшти Богу. А ти јој онда баци ту главицу, нека се за њу ухвати, па ако успеш да је извучеш, спасена је, рече Бог. Кад су остали грешници видели како се жена држи за лук, почеше да вапе око ње: Помози и мени, пусти да се и ја ухватим. Зла жена крене да се рита и да их удара, лук се откине, а она остаде да се крчка у паклу. Таква сам ти и ја, мој Аљоша, поентира Грушењка у души и сама карамазовка, која добро зна да ће врлину заголицати и можда придобити признањем греха.

У аутобиографској књизи Љуштећи лук немачки писац Гинтер Грас оповргава важећу верзију своје младости, по којој је, као припадник Хитлерјугенда и волонтер Радне службе рајха мобилисан за противваздушну одбрану родног Данцига (Гдањска) и открива до тад чувану тајну да је последње године Другог светског рата провео као тенкиста злогласне 10. СС-панцир дивизије „ Фрундсберг“. Прихватајући се скидања покожица прошлости за страшну љуто-крваву чорбу историје у којој је његово младо шеснаестогодишње Ја било тек празна посуда, сигурно жељна чорбе од ваздуха, кнедли од облака и кокошке од ветра, он се унапред правда да је поглед, због влажних очију, замућен и да се многе ствари не виде јасно.

Писац не штеди ни себе ни читаоца.У тој чорби, укуваној и смоластој, стврднутој у ћилибар отет из пакла, види се оно заборављено, у први мах комарац или мајушни паук, али и гелер у рамену, који се ту учаурио као сувенир. По Грушењкином рецепту, нимало болећив према себи, нимало патетичан, јер би то књигу одвело у пропаст, чак претерано суров у самоспознаји тих младићких дана испуњених свим другим само не стидом који увек долази после и касно, Грас кроз писање ове књиге види себе како настаје. И није то баш неки младић Грас, вечито гладан девојака и славе, постиђен скромним малограђанским животом својих родитеља и заједничким вецеом на спрату, због чега не позива у госте другове, младић на позорници светске драме као да је дошао на оближњу стрељану вашаришта, онај који завиди испегланим кошуљама, диви се униформама и сличицама италијанске ренесансе сакупљеним из мајчиних кутија са цигаретама. Али како је време пролазило, морао је себи да призна да је, иако није желео да зна, имао удела у злочину који с годинама није постајао мањи, који неће застарити, због кога још увек поболева. Попут никад заборављене ратне глади, ту су кривица и стид који следи и никад не престаје. Глад може да се утоли, али стид...

Иако јој приписују маркетиншка својства нобеловца, бивше „дежурне савести“ и „морале институције“,који је опет у жижи интересовања пунећи касу за своје унуке, дубоко верујем да је ова књига писмо човека историје, не толико за јавност и читаоца – стављеног у позицију анђела који злој жени пружа главицу лука, читаоца често лицемерног и спремног на лажно литаније, жалбе, протесте – већ писмо упућено Богу да нам покаже наше право лице.

Уопште није лако видети сопствено лице јер је оно увек обележено намером према другима. Други мом лицу дају својство, преко других видим да ли сам добар или зао. Немогуће га је видети у огледалу јер себи немам шта да поручим. Тај сусрет с другима без којих човек не може одиграва се све мање у интими камерног сусрета, а све више и скоро једино у историји. Њој све дугујемо и њоме све објашњавамо. За њу смо бесповратно везани, иако наши животи траже другачија покрића од оних која нам нуди историја. У њој смо изгубили достојанство бића која у суштини живе неисторијски и вечно.

Некада давно били смо путници који случајно налете на призоре насиља и окршаја. Неко псује, неко затвара очи и гнуша се, неко смишља како да се извуче.

Историја нам све чешће припрема главне улоге које морамо одиграти отворених очију. Чак и кад идемо на спавање, у горњи џеп пиџаме она нам зашива парче Хитлерове, Стаљинове, Титове униформе. Бди као суђаја над колевком кад нам се роди дете. Позвани смо да вазда неког спасавамо или освећујемо, да почињемо из почетка голом руком растерујући дим после битака.

Лук љуште и велики и мали народи. Кроз сузе гледамо шта се да видети. Призори су, као у овој Грасовој књизи, негде калиграфски дотерани, негде нечитки до бунила, негде су поруке изгребане на дасци бараке, негде су тихо прошапутана молитва његовог друга а будућег папе Рацингера, по неким деловима је дунуо ветар и развејао је странице. Реченице се судбински, и код малих и код великих, понављају. И то треба да су урадили наши? Наши то никад не би учинили. Тако нешто наши не раде, то је само пропаганда.

Сузе покајања долазе касније, кад сване и кад се лудило пијанства претвара у тежак мамурлук, који се лечи киселом чорбом, прекиселом, уз малу помоћ црног лука.

Коментари0
791b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља