У целокупној историји Европског суда за људска права, дугој 60 година, донето је око 11.000 одлука о повреди права на правично суђење. Од тога се 166 пресуда односи на Републику Србију, која је 2004. године ратификовала Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Прву пресуду суд у Стразбуру донео је 2006. године, у предмету „Матијашевић против Србије”.

Податак о 166 пресуда против Србије односи се само на повреду члана шест Европске конвенције – повреду права на правично суђење, која обухвата и имовинске, радне и породичне спорове.

– Само у последњих годину дана Европски суд је утврдио укупно 350 таквих случајева на територији чланица Савета Европе (којих има 47). Од тога се 19 пресуда односи на Србију и то 10 због повреде права на суђење у разумном року, седам због неизвршавања домаћих судских одлука, а две пресуде се односе на друге повреде права на правично суђење – каже др Јелена С. Миленковић, саветник у Државном правобранилаштву, у Одељењу за заступање Републике Србије пред Европским судом.

Наглашава да право на правично суђење обухвата читав низ права која се односе на судски поступак и странке које у њему учествују. То су право на независан и непристрастан суд, на приступ суду, усмену и јавну расправу, равноправност, контрадикторност и једнакост оружја, правну помоћ, суђење у разумном року и правовремено извршавање судских одлука.

– Питање неизвршавања домаћих одлука нарочито је важно у случају Републике Србије, која је имала велики проблем са неизвршавањем правоснажних пресуда донетих у односу на предузећа у претежно друштвеној својини – каже наша саговорница.

Србија је ипак постигла значајан напредак у усклађивању свог правног система са европским стандардима, о чему говоре и статистички подаци.

– Првенствено се примећује знатно смањење броја представки из Србије у 2019. у односу на претходну годину. Од периода првих пресуда против Србије, у наш правни систем уведене су бројне измене, а најзначајније су уставне жалбе и доношење Закона о заштити права на суђење у разумном року, а сада и доношење Закона о бесплатној правној помоћи – наводи Јелена С. Миленковић.

Европски суд није прецизно одредио колико треба да трају судски поступци који не „прекорачују” разумни рок, већ је заузео став да се о предугом или оптималном трајању суђења може говорити само у односу на сваки појединачан случај, с обзиром на сложеност процеса и његов значај за странке.

– Повреда права на суђење у разумном року је најчешће утврђивана повреда пред Европским судом у целој његовој историји, а ни пракса у односу на Србију није другачија. Међутим, наша земља је направила огроман напредак у том смислу. Статистички подаци говоре да је у 2012. години просечна дужина судског поступка износила 534 дана, да би 2018. године тај број био чак двоструко смањен – на 270 дана. Просек у земљама Савета Европе био је 233 дана – објашњава Јелена С. Миленковић.

Знатни помаци били су видљиви после 2016. године, када је почео да се примењује Закон о заштити права на суђење у разумном року, за који је и Комитет министара Савета Европе констатовао да даје добре резултате. Наша саговорница сматра да заслуге за тај напредак треба приписати и мерама Јединственог програма решавања старих предмета у нашим судовима. Ипак, пракса показује да је дужина трајања судских поступака у Србији и даље проблем, посебно када је реч о извршењу пресуда.

– Извештаји показују да управо неизвршење судских одлука омета рад правосуђа у Србији, посебно када су у питању радни спорови, развод брака и поверавање деце. Највећи број случајева пред Европским судом, који доприноси системском проблему са извршењем, односи се на дугове предузећа у претежно друштвеном власништву. Извештај Врховног касационог суда из 2019. године показује да постоји велики број предмета у којима извршни поступак траје више од пет година – каже наша саговорница.

Накнада нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року доскора је пред Европским судом износила око 2.000 евра. Међутим, тај суд је у неколико случајева против Србије утврдио да одштете на домаћем нивоу нису примерене нити у складу са износима које ЕСЉП додељује у сличним случајевима.

– Европски суд је у једној од последњих одлука у односу на Србију утврдио да је накнада нематеријалне штете од 800 евра, коју су наши судови досудили подносиоцу представке због дужине трајања извршног поступка од чак 14 година, примерена и довољна – наводи Јелена С. Миленковић.

Указује да је свака држава у својим границама надмоћна над својим грађанима.

– Међутим, свака држава која је потписала Европску конвенцију о заштити људских права, тиме се обавезала да ће штитити своје грађане од саме себе. Свака од тих држава је дала својим грађанима могућност да је туже пред Европским судом и потраже заштиту права и интереса која им је повредила. Појединац мора имати делотворан механизам који ће га заштитити од самовоље државе – сматра др Миленковић.

Моћ свог апарата држава треба да користи управо за заштиту људских права, али има и случајева да држава не само да то не чини и повређује права грађана, већ и да одбија да се повинује пресудама Европског суда. Тада је, сматра наша саговорница, неопходно увести значајније санкционисање. Европски суд, наиме, има своје „конвенцијске органе” који у државама чланицама врше надзор над спровођењем одлука суда у Стразбуру.