уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 01:24
18. ПИФФ – ИНТЕРВЈУ: Раџула Шах, индијска редитељка, визуелна уметница и песникиња

Поетско ходочашће по земљи номада

Понекад је ослобађање сама спознаја да су најбоље ствари у животу, попут кише, ветра, звезда или сунчеве светлости. Сећање на то да ме две ноге често могу одвести даље него што могу замислити – откриће је
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 20.01.2020. у 21:00
Кадар из филма „Кући ходајући” Раџуле Шах

Пуне, Индија – У свету који се креће ка тоталној механизацији људског живота снимила сам двочасовни филм „Кући ходајући” у жељи да истражим питање брзине и напретка, предложим начин успоравања, пронађем синхронизацију са садашњим тренутком и да се запитам постоји ли други начин поновног учлањења у првобитни импулс да се буде човек?

Тихим и мирним гласом овако говори Раџула Шах – индијска песникиња, редитељка, визуелна уметница и предавач (одрасла у држави Мадја Прадеш), са којом је задовољство било делити одговорну дужност члана званичног жирија управо завршеног 18. Пуне филмског фестивала. У једној од ретких пауза у Пунеу било је и задовољство „уронити” у њен дугометражни документарно-експериментални, метафизичко-филозофски и разоружавајуће поетско-визуелно-антрополошки филм, који обједињује мит и стварност и човеколичност многољудне и мистичне Индије.

Раџула гледаоца води на путовање земљом Номада, док гледа кроз своју малу дигиталну камеру она види слику себе како хода заједно са милион ходочасника – од места рођења два стара индијска песника па читавих 220 километара кроз села и градове широм висоравни Декан. Реч је о више од хиљаду година старом верском ходочашћу. Мала вера са великим бројем следбеника свих каста, класа и рода. Ходочашће на које изнова и изнова пред сваку монсунску сезону креће непрегледна река људи. Полазак је после сетве семена, повратак пре његовог ницања. Важан чин у индијској агро-култури.

Раџула на милион питања на које овај њен чудесан филм наводи одговара са филозофским миром свесна својих корена, слика, мириса и поезије своје земље. За „Политику“ каже:

„Осим што је оваква врста ходочашћа добра школа за упознавање различитих региона, оно служи и као поука о животу тегоба и мало потреба. У свим заједницама влада веровање да искуство у овоземаљској тузи ходочаснику пружа самосталан поглед на живот и привремено га ослобађа од запетљаних свакодневица. Они који не могу да ходочасте могу сада да виде слике са ходочашћа. Утисци са путовања дочаравају невидљиву Индију, до сада невиђену димензију маргиналног народа – Номада. Филмски наратив одговара ходочасничком напретку од осећаја везаности и оптерећености до осећаја слободе и лакоће.

Утисак је да сте се и ви овим ходочашћем ослободили?

Понекад је ослобађање сама спознаја да су најбоље ствари у животу, попут кише, ветра, звезда или сунчеве светлости. Сећање на то да ме две ноге често могу одвести даље него што могу замислити, откриће је. Драгоцено.

На најавној шпици филма стоји ваша посвета непревазиђеном иранском редитељу и поети Абасу Кијаростамију?

Сам филм није толико повезан са Кијаростамијем колико сам желела да изразим поштовање за његово стваралаштво. Много сам научила из његових филмова. Пре свега то како гледати на живот и како се на живот односити кроз филм. Како се односити и видети ствари изван било какве филмске конструкције, како допрети до скривених емоција.

У случају вашег филма „Кући ходајући” откривање тајни живота не би било могуће без мале камере с којом сте ходали кроз прашину и воду?

Употреба мале камере је била свесна одлука и мислим – једина могућност. Почела сам снимање још 2011. године, то моје филмско путовање трајало је укупно седам година и такав процес би немогуће било остварити без мале, лако преносиве а квалитетне дигиталне камере. Своју улогу филмског ствараоца-песника видим као мост између древног и новонасталог, модерног, кроз декодирање невидљивог оквира на којем почива видљива структура. У овом контексту разумевање променљиве стварности древне праксе у заједници и жеља за излечењем кроз филм остају централне тачке мог филма.

Какав је стварни мотив за настанак овако захтевног и сложеног филма у међупростору поезије, уметности, филма, антропологије?

Моји мотиви нису били религиозне природе, чак је и само древно и још увек постојеће ходочашће повод за неке друге ствари. За приступ Индији која живи од руке до уста, на путу до маргине. Док ходам са ходочасницима примећујем да на свет гледам другачије када се крећем него када сам везана за комад земље. Велика је то школа. Моје путовање је почело као потрага за одмотавањем неких криза, само наизглед личних, а у ствари универзалних. Када сам окренула своју камеру према субјективном да бих и себе и друге погледала изблиза, као микроскопом сам открила детаље које раније нисам видела.

Јасно је да документарном филму приступате без унапред припремљених конструкција?

То никада није било моје поље интересовања, али сам се много пута запитала како онда радити. У центар сам ставила поезију. У случају овог филма две древне индијске поеме (једна из 11. друга из 13. века – прим. аут.) чији стихови казују живот, проток времена. Бесконачни круг живота, корак по корак. Данас, у ово време убрзаних медија, убрзаног живота, политике, књижевности, филмова, мислим да је поезија скрајнута на маргине.

У филму је импресиван звук, а тек на одјавној шпици откривамо да сте ви радили и дизајн звука?

Одувек сам била веома заинтересована за звук. И у претходна два филма била сам дизајнер звука. Мислим да је звук на филму и у визуелној уметности још увек недовољно истражено поље. Она његова повезаност са сликом још увек има тајни. И музика је веома важна у процесу мапирања читавог овог процеса ходања.

Ово је филмска форма у којој ћете дуже остати?

Мислим да хоћу, јер и долазим из визуелне уметности, поезије, литературе, експеримента. Бавим се и дигиталним колажом. Све се то некако стопило у филмски израз који ми је близак и све заједно у форму изражавања свега онога што сам хтела да кажем сликом славећи људе и поезију, јер овако нешто би тешко било написати и ставити на папир. Веома дуг процес, филм од два сата и читав низ дигиталних мапа којима се може приступити онлајн као малим филмовима у филму.

Може ли се живети од оваквог начина рада и оваквих ваших филмова?

Не може се живети од тога. Како можете живети од филма који сте снимали више од седам година? То је веома тешко. Чак је тешко било коме објаснити читав концепт филма, онима који заступају филмске фондове. Зато сам за све своје филмове сама себи продуцент и то није лако, али моја уметност треба да постоји негде. Тако осећам и то је вредно борбе. Живим од тога што радим друге ствари, укључујући и то што предајем на универзитету.

Наставићете борбу?

Да, хоћу. Снимати и састављати филмске приче чини ме живом и стварном.


Коментари0
60658
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља