четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 22.01.2020. у 13:59 Мирослав Стефановић
НАШИ ВЕЛИКАНИ

Свилен конац је непоновљив

Зато се барда српског мелоса Властимира Павловића Царевца, виолинисте, сећамо и после пет и по деценија од одласка
(Фотографије Стева Крагујевић – архива Удружења Адлигат)

Десет виолиниста ишло је за ковчегом. Прсти су им се ледили, хладноћа се увлачила у сваки део тела, али су они стамено корачали и свирали. Био је 13. јануар 1965.

На вечни починак испраћан је Властимир Павловић Царевац, чувени виолиниста, славни музичар, оснивач и шеф оркестра Радио Београда. Живео је с виолином и песмом. Често је умео да каже: „Кад умрем, реците само да је Царевац одсвирао”.

Био је појам и мит, један од последњих романтика музике која је извирала из народа и коју су он и плејада тадашњих певача умели да осете и да пренесу том истом народу.

Потекао је из села Царевца, код Великог Градишта, по коме је и добио надимак. Остаће упамћен као бард српског мелоса.

– Царевац се не може заборавити, „Свилен конац” је непоновљив – изричит је у разговору за „Магазин” Жарко Живановић, дугогодишњи хроничар и новинар из Великог Градишта. – Да бисмо његов лик и стваралаштво отргли од заборава, основали смо Фестивал „Царевчеви дани” који траје четврт века и који је понос целог краја.

Љубав према кафани

Да Царевац има дар за певање и музику уочио је, још у основној школи, учитељ Таса Костић, покушавајући да његовог оца Живојина наговори да дечака упише у Богословију. Али, овај је имао другачије планове. Желео је да му син буде чиновник у Градишту или Пожаревцу. Није се млади Властимир приклонио ни једном, ни другом, већ је постао дипломирани правник, касније адвокатски приправник, и оно најзначајније – израстао је у вансеријског виолинисту. Прецизније, у цара виолине. Док је у Градишту радио као адвокатски приправник редовно се дружио с капелником Мујом Бановићем од кога је, како је сам доцније признао, највише научио.

– Време проведено у Градишту искористио је да створи најлепше мелодије на виолини. Тако су настали „Стижанка”, „Нова и Стара градиштанка”, „Дуни ветре са Карпата”, „Жикино коло”, „Виногради сузе лију”, „Видино и Тутино коло” и друге – подсећа Живановић.

У кафани Жике Тутунџића, Царевац је проводио много времена, а с виолином и песмом дочекивао и испраћао дунавске лађе које су тада обавезно пристајале и у Градишту.

Биста Властимира Павловића Царевца у Великом Градишту (Фотографија из архиве Ж. Живановића)

Био је таленат какав се ретко рађа. А, онда, 1942. хапсе га као партизана који се крио у родном месту. Избегао је стрељање, али је завршио најпре у логору на Сајмишту, а потом и у Матхаузену. Маја 1945. се враћа у Београд.

– Веома брзо по повратку у земљу у Радио Београду оснива нови народни оркестар који је на репертоару неговао превасходно нашу традиционалну народну музику – преноси део свог истраживања Живановић.– Прославио га је „Свилен конац”, мада је из петних жила настојао да окупи, едукује и створи читаву плејаду врсних и данас легендарних певача и инструменталиста. Међу њима су били Даница Обренић, Радмила Димић, Анђелија Милић, Вуле Јефтић, Сава Јеремић, Боки Милошевић, Бранко Белобрк...

Нема ко није уживао у његовим бравурама на виолини. Једне је, колом, умео да развесели, друге да растужи. Он није био само господин, већ професионалац какав се пожелети може. Себе је сматрао човеком из народа коме је бог подарио таленат да бравурозно свира виолину.

Стижу нови таленти

Да се овај виртуоз никад неће заборавити најбољи је пример фестивал њему у част који се сваке године одржава у Великом Градишту. Живановић је један од оних који је, заједно с другим ентузијастима, уложио силне године и много труда да се смотра одржи и да траје. Сада о томе припрема монографију. Кад смо већ код писаних трагова о Царевцу, грех би био не поменути књигу „Од злата гудало” коју су припремили Никола Рацков, Бранко Белобрк и Иво Ценерић. О њему су свој траг оставили музиколози и поштоваоци његовог дела које ће занавек трајати.

Имао је истанчан укус за стилску интерпретацију народне песме и кола. С оркестром је гостовао широм ондашње Југославије и свуда су га дочекивали овацијама. Што је најважније, није заборављен у свом родном месту. Културни центар у Великом Градишту носи његово име, има своју улицу, шеталиште поред Дунава, споменик, дело академског вајара Миливоја Богосављевића. Истина, било би лепо кад би и нека музичка школа понела његово име...

Лагано су пристизале нове генерације виолиниста које су се, такође, посветиле народној музици. Кад је Царевчева виолина заувек заћутала, на месту шефа оркестра наследио га је такође виртуоз на виолини Миодраг Раде Јашаревић.

Тврдили су „да Царевац говори виолином”, да је највећи и непоновљив. Био је један од последњих, правих београдских боема у којем су се сударали знање правника, односно адвоката и виртуозност на виолини. Остао је упамћен као правник који је бранио сиротињу и као виолиниста који је мајсторски предводио свој оркестар, а певачима давао подстрек да што успешније изведу своју нумеру. Све се то догађало у најплоднијим годинама овог сјајног виолинисте. Кад би он и његов омиљени инструмент мировали, волео је да пријатељима исприча како је прву виолину добио заслугом наставника музике у пожаревачкој гимназији Вацлава Ведрала јер је сматрао да одличну оцену треба да има само ђак који музичку надареност може да потврди свирањем на неком инструменту.

Од тада, па до смрти од виолине и гудала се никад није раздвајао.

НАЈЛЕПШЕ СЛИКЕ ИЗ „ПОЛИТИКЕ”

Властимир Павловић Царевац није волео да се фотографише. Неке од његових најуспешнијих слика с наступа и концерата начинио је легендарни фото-репортер „Политике” Стеван Крагујевић. Фотографије које објављујемо уз ову причу добили смо захваљујући предусретљивој Стевановој ћерки Тањи Крагујевић, као и Виктору Лазићу, председнику Удружења Адлигат у чијим се одајама однедавно налази збирка Стевана и Лепе Крагујевић, у оквиру легата њихове ћерке Тање.

Адвокат и фајронт

Царевац је волео Београд, посебно његове чађаве кафане, најдраже су му биле оне на Чубури. Кад су га једном питали да ли је то тачно, одговорио је: „Јесте, зато што сам тамо свирао обичним људима, мајсторима који су имали мало пара, или готово да нису имали, али су им се на лицу оцртавали задовољство и радост”. Ко зна колико је зора дочекао у „Соколцу”, „Кичевцу”, „Савинцу”. Цео дан би радио у адвокатској канцеларији, а онда свирао до фајронта, уз подршку хармоникаша Рафајна Блама.

Коментари11
fbf27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rade Kostovski
Tacno, "Svilen konac" je neponovljiv. Kada slusam ovu kompoziciju vata me jeza i potsecame na davna vremena, kada kao Beogradski student putovao sam celu noc autobusom iz Ohrida i pristizao rano ujutro u Beograd. Jutarnji program RTB je pocinjao jutarnju emisiju "dobro jutro dragi slusaoci"sa ovom kompozicijom. Lepota jedna, odjednom zaboravljao sam nocni zamor od duge voznje. "Svilen konac" kao i "Mars na Drini" su nezaboravne Srpske himne i treba ih zastititi od najezde novokomponovane muzik
Dragomir Olujić Oluja
Vlastimir Pavlović Carevac je bio jedan od osnivača Komunistzičke partije Jugoslavije i sve do 1928. bio u njenom rukovodstvu!... U logorima na Banjaci i Dahau je bio kao komunista!...
deda Milan
Rastao sam uz tu muziku. Baš po tim kafanama (najčešće u Savincu) sam nalazio oca pijanduru. Žena se odlučila za mene najviše zato što sam Milan od Morave kao taj iz "svilenog konca". Ali kakve veze ima "monarhija" sa tim? "Svilen konac" je ljubavna pesma a ne poziv na oružje za odbranu "monarhije".
Stari Beogradjanin
Carevac je svirao uz podrsku harmonikasa koji se zvao Rafajlo Blam, a ne onako nemusto kako ga vi navodite. Ipak je sramota... I cemu objavljivati komentare koji nemaju veze sa sadrzajem clanka???
Dragan Pik-lon
Postovani@dr Slobodan Devic,Srbija i sve srpske zemlje imaju samo jedan put.Put u buducnost.To je Parlamentarna Monarhija.Mi imamo samo jednog naslednika prestola.Zato moramo sto pre da uspostavimo istorijski kontuinitet Ktaljevine Srbije.Nema vise tih Britanaca koji su drzali dizgine srpskom Kralju.Kakav je bio Cercil i njegova lazna kopija-Tito.Kralj Aleksandar(osloboditelj)je glavom platio svoje zablude.Vreme je da otvorimo novu stranicu istorije!Ziveo srpski Kralj!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља