петак, 03.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:21

Политичке афере

Као што ријалити програме нико не би гледао да нису бременити скандалима сваке врсте, интерес обичних грађана за политику био би знатно мањи да га, с времена на време, не подстакне нека афера или емотивно узбудљиви спин
Аутор: Владимир Вулетићуторак, 28.01.2020. у 18:00

Што је више клевета и лажи Вучић нам је милији и дражи. То је, судећи према анкетама јавног мњења, епилог политике афера која последњих месеци доминира у Србији. Сам израз афера упућује на, како кажу Клајн и Шипка, „нечастан или неприличан посао, спор или сукоб који дуже траје и има одјек у јавности”. Важно је, ипак, истакнути да за настанак афере често није нужно постојање одређеног дела већ је довољно да је створен уверљив утисак у јавности да то дело постоји.

Политичке афере, истина, нису ништа ново на нашој политичкој сцени. Током протеклих шест-седам година покренуто је неколико политичких афера на које, осим ових последњих, стално изнова подсећају опозиционо оријентисана јавност и политичари. У периоду „досовске” власти, такође, их није било мало, а сем по бројности, сличност је и у томе што су се осим за политичку корупцију везивале и за моралне карактеристике политичких личности почев од неприличног сексуалног понашања (В. О.) преко бахатости у опхођењу са грађанима и новинарима (В. И.), до несрећних случајева у којима су се невољно нашли поједини политичари и министри (Д. В.).

Заправо, најмање политичких афера било је у периоду владавине социјалиста – како Милошевићевих тако и Титових. Но, да ли то значи да је данас више корупције и неморала него раније?

Тим питањем се, у другом контексту, бавио један од најважнијих мислилаца нашег доба – шпански социолог Мануел Кастелс. Он тврди да је, парадоксално, степен распрострањености јавног говора о политичкој корупцији добар показатељ степена развијености демократског друштва и слободе медија. Као илустрацију наводи упоредни пример Франкове Шпаније у којој уопште није било афера мада је политичка корупција била изузетно распрострањена и Гонзалесове Шпаније у којој се слободно говорило о корупцији.

Кастелс полази од општег места да је злоупотреба власти зарад личног интереса нешто што би се могло сматрати готово карактеристиком „људске природе”, а да се разлике, ако их има, тичу само степена самовоље и начина подмићивања. Зашто су онда, пита се он, политичке афере постале главна карактеристика политике у већини земаља почев од деведесетих година прошлог века.

Остављајући по страни нијансе, његов одговор могао би се свести на две тезе. Прво, нестајање идеолошких разлика између странка довело је до тога да се конкуренција између политичких група одвија у пољу напада на личност политичких вођа. Уколико, у време неолибералне глобализације, према кључним питањима друштвеног и економског развоја нема стратешких разлика између главних супротстављених политичких опција, као једини начин политичког надметања остаје морална дискредитација супарника. Друго, глобализација криминалне економије продрла је у државне установе многих земаља, а то онда оставља простор за многе мешетаре да уцењују политичке личности. Како Кастелс каже: „Ако на том тржишту штетних информација недостају подаци који могу нанети штету дотичној особи, прибегава се непровереним причама, подметањима, па чак и измишљању”. Једино што је важно је „крајњи ефекат на јавно мњење”. На примеру Шпаније он показује како је „тајна коалиција интересних група”, забринута дуготрајном и убедљивом превлашћу социјалиста, успела да политиком бомбастичних афера након четрнаест година уклони Гонзалеса са власти.

Не треба, међутим, изгубити из вида да политичке афере осим канцерогеног могу имати и благотворан утицај на политички живот тиме што код политички индолентног дела популације подстичу интерес за политичка збивања. Као што ријалити програме нико не би гледао да нису бременити скандалима сваке врсте, интерес обичних грађана за политику био би знатно мањи да га, с времена на време, не подстакне нека афера или емотивно узбудљиви спин. Афере, другим речима, скрећу пажњу и подижу интересовање јавности за различите сфере стварности, од књижевности, преко естраде, до живота краљевских породица. Политика, свакако, није изузетак.

Опадање заинтересованости грађана за политику последњих деценија, што се, поред осталог, испољава смањеном излазношћу на биралишта обично се повезује са осећањем узалудности гласања, односно са растом уверења да избори не могу ништа битно променити јер се битне одлуке доносе далеко од националне политичке арене. У том смислу, приметно је континуирано опадање броја гласача на изборима у већини земаља у свету, па и у Србији. Током последње деценије удео бирача који су гласали у Србији креће се у просеку око 55 одсто.

Према овом броју ће се оцењивати успех или неуспех предстојећих избора и најављеног бојкота. Нејасно је, међутим, како ће на све то утицати политика афера која је последњих месеци интензивирана. С једне стране, мада анкете показују да афере нису уздрмале позицију власти, извесно је да на дужи рок она од њих не може имати користи. С друге стране, пораст узбуђења јавности изазваног аферама могао би подстаћи интерес аполитичног дела популације за политику па и за излазак на изборе што би осујетило бојкот.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари18
6aa1d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Manojlo
Profesor univerziteta ne treba da se bavi politikom, iako nije zabranjeno. Uloga mu je sasvim druga i društveno mnogo značajnija - konsultantska, da pruži objektivna objašnjenja i omogući donošenje adekvatnih politika u odgovarajućoj oblasti.
Ljubica
Profesor univerziteta ,covek koji se bavi naukom o drustvu umesto da zestoko napada "nezdravo" drustvo I da se zalaze za uspostavljanje ,humanog ,za njegovu slobodu I vracanje vrednosti koje doprinose da zivot ima smisla teoretise I nipodastava problem I afere,koje su posledica najopasnijeg problema - unistenih institucija.Po njemu su afere,i u politici, i u rijaliti programima, nesto sto zabavlja, povecava gledanost... Uz to on je I predsednik UO RTS koji ignorise mnoge pojave u drustvu.
Ljuban
... neizgrađenih institucija. Velika razlika!
Препоручујем 4
Drz ga, ne daj ga
Kako je samo lepo posmatrati stvar ovako iz pticje perspektive! Uzmes onda da nepristrasno filozofiras o njoj i oslobodis sebe bilo kakve obaveze da u moralnom pogledu u vezi sa vristecim drustvenim nepravdama u vlastitoj neposrednoj sredini imas bilo kakav stav, pritiska imperativa da osudis nasilnika ili se ne daj boze, solidarises sa zrtvama. Ipak profesore, valjda vam je jasno, golub niste......
Nikola
Читајући текстове овог аутора, човек може доћи до закључка да је све до "светских трендова", а ништа до нас и наших поступака. На основу једног таквог става, може се поставити питање да ли "дебатне емисије" на РТС прате "светске трендове" у онемогућавању пристојнијег саговорника да нешто каже и да ли информативни програм РТС прати "светске трендове" у игнорисању тема од јавног значаја, или смо у тим областима можда постали "тренд-сетери"?
Nikola
@Zagorka Коментар почиње са "Читајући текстове овог аутора", дакле односи се на много тога написаног и изговореног од стране овог аутора, са скоро па незаобилазном дозом уопштавања и разводњавања суштине. Истовремено, није ли још већи проблем ако неко цитира неке од најзначајнијих светских социолога, а да истовремено не види колико је информативни програм РТС далеко од служења јавном интересу?
Препоручујем 17
Zagorka
Nisu to "svetski trendovi" već naučna objašnjenja socioloških pojava. Citirani autor (Kastels) jedan od najznačajnijih živih sociologa.
Препоручујем 4
Miša
Tekstovi profesora Vuletića su sociološki komentari političkih situacija, stvarnih ili fiktivnih. Kritikovati ih, isto je kao kada bi naučnik objašnjavao zakon gravitacije, a da to bude shvaćeno kao opravdanje zašto se neko povredio skočivši sa sprata, jer povređeni nije fizičar. Nezadovoljstvo građana je objektivna kategorija, ali je očekivanje bilo kog pojedinca da aktuelna ili neka druga vlast reši njegov "problem" potpuno nerealna. To je pasivn, zavisan i opsesivan pristup politici i životu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља