среда, 27.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:38
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Животи у осакаћеним друштвима

„Бели бубрези”, Ведрана Клепица/Исидора Гонцић, Атеље 212, и „Фине мртве девојке”, Мате Матишић/Патрик Лазић, Београдско драмско позориште
Аутор: Ана Тасићчетвртак, 23.01.2020. у 16:05
Из представе „Фине мртве девојке” (Фото Драгана Удовичић)

Драмски текст „Бели бубрези” савремене хрватске ауторке Ведране Клепице има фрагментарну структуру која износи истините, бруталне и саркастичне призоре трагедија жена у патријархалним друштвима. Кроз седам дистопијских слика које откривају мучне судбине жена у различитим вихорима историје, реалност њиховог свођења на машине за рађање, приказује се и цинично одсуство самилости ближњих, пасивност и равнодушност, те последична узалудност могућности да се свет поправи. Посебна вредност овог комада је његов стил, истовремено поетски и груб, суптилно лирски и сирово вулгаран, због чега подсећа на драмске текстове Саре Кејн, као и на Бекетове апсурдно комичне одразе заглављености човека у трагикомедији постојања.

Редитељка Исидора Гонцић тачно и са мером поставља овај текст на камерну сцену Атељеа 212, смештајући ликове у стилизовани, минималистички, ванвременски амбијент (сценограф Милан Миладиновић, костимографкиња Мина Миладиновић). На белој сцени, са црном рупом у позадини, Јована Стојиљковић, Драгана Ђукић, Катарина Марковић и Жељко Максимовић спретно приказују различите ликове. Игра је стилизована и преовлађујуће хладна, понекада гротескна, што одговарајуће успоставља наглашена осећања отуђења и безнађа. Гради се тамна слика света изопачених вредности, урушене хуманости, свирепих борби за опстанак где више нема места за људскост. Између сцена се појављује једна прилика, утвара, оперска певачица (Марија Јелић) која у радњу уноси зачудност, трагове могућности неког другог света, створеног у музици и имагинацији.

Уводна сцена открива смрт породиље у бестрагији, као и одсуство самилости осталих жена које одбијају да се брину у беби. Ови призори су уобличени кроз успорену, репетативну кореографију извођача, ехо народних игара, што сугерише тамна значења традиције, обеспокојавајући плес смрти (кореограф Игор Коруга). У том сегменту је нарочито упечатљив наступ Жељка Максимовића, у улози Даше, најмекше и најженственије у групи свирепих жена, једине која никада није рађала, због чега је предмет шиканирања. Травестија пола ту има значењски провокативна и комичка значења. Други и трећи део ове колажне представе носе сугестивне призоре насуканих бракова, одређених насиљем над женама и прељубама мушкараца. Они откривају вређање женског бића, дубинску репресију на различитим нивоима. Нарочито је драмски јак четврти сегмент чија се радња одвија у околностима окупације, између докторке и жене којој терапија не помаже, због чега јој докторка саветује да се убије. Хладноћа и цинизам који дефинишу њихов однос карактеристична су осећања која ова успешна представа гради.

Комад „Фине мртве девојке” такође савременог хрватског писца Мате Матишића, блиско се критички бави друштвеним наказностима. Кроз трилерску и мелодрамску причу, израженог трагикомичног, црнохуморног набоја, писац се обрачунава са малограђанштином, хомофобијом, лицемерјем, последицама ратова који су уназадили разум хомо балканикуса. Такође млади редитељ Патрик Лазић поставио је овај инспиративан текст на камерну сцену Београдског драмског позоришта у специфично стилизованој форми.

Дванаест глумаца су све време присутни на сведено дизајнираној сцени, са неколико кревета и столица, у кругу који намеће значење ритуала, друштвене окупљености у симболичкој безизлазности. Неки од њих на почетку држе свеће, због смрти младића Даниела (Милан Зарић), чија се смрт истражује, што појачава та церемонијална, симболичка значења. Јако осећање злокобности заједнице које ствара поређаност актера у кругу, тумачимо и као израз идеје друштвеног прогона другачијих појединаца, у овом случају лезбијског пара, који психолошки деликатно играју Милена Предић (Ива) и Ивана Николић (Марија).

Чланове заједнице убедљиво представљају Јадранка Селец, у улози Олге, намћорасте станодавке уских погледа на свет, Иван Томић као Доктор Перић, самохрани отац Ивица (Теодор Винчић), Даниел Сич као Ласић, ратни ветеран који живи непоправљиве последице ужаса искушених на ратишту, не одвајајући се од свог пиштоља „Гојка”, Паулина Манов у улози Лидије, комичне, просте масерке, по потреби проститутке...

Поред веродостојности живописних ликова, чији је говор остао на вешто савладаном хрватском језику, упадљива вредност ове представе је пуноћа значења. Драмски је катарзична због болних судбина ликова, комички је продорна у детаљима који сочно растачу тмурност свакодневице, и поетски изражајна кроз музичке коментаре, на пример извођење песме „Вино и гитаре” Габи Новак. Она буди носталгично сећање на време Југославије, изазивајући питања о смислу крвавог распада те земље, који је за собом оставио разломљена, саката друштва, препуна свакаквих фрустрација.


Коментари0
96a7f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља