Перјанице „нелибералне демократије” Доналд Трамп, Владимир Путин и Виктор Орбан навикли су на то да им либерали оспоравају демократичност и вероватно се на такве приговоре ова тројица лидера уопште не трзају. Кнедла ће им у грлу пре застати од тога што су и из цркава које присвајају као своју природну базу почели да се јављају они који поручују како лидери САД, Русије и Мађарске, упркос томе што за свој успех имају захвалити томе што су многе уверили да су они бранитељи вере, нису ни истински хришћани.

Последњи који се нашао изложеним таквом нападу био је шеф Беле куће. „Кришчијанити тудеј”, угледни евангелистички лист, на последњем врхунцу процеса потенцијалног oпозива Трампа с места председника објавио је уводник у којем је због његове „огромне неморалности” подржао та настојања. Неки евангелисти су, изгледа, с олакшањем дочекали то што је важан глас међу њима најзад оспорио Трампу моралне вредности хришћанина или човека од било какве етике уопште. Други су, попут „Кришчан поста”, потрчали да потврде своју верност председнику, након чега је и један уредник тог часописа поднео оставку.

Судећи по њиховим изјавама, у недоумицама евангелиста – али, изгледа и других верника који су подржали ауторитарне вође – кључно питање је да ли су трговали с већим ђаволом него што су испрва схватили и колико им се то исплатило. Трамп се, тако, показао корисним у „рату култура” између конзервативаца и либерала: право на абортус и ЛГБТ заједница претрпели су његове ударе, због чега су многи верници и гласали за њега. Међу тим бирачима, ипак, има оних који нису сигурни да је оно што су тиме добили важније и више хришћански него што би то била заштита сиромашних, очување поретка у којем се критика власти сматра легитимном, престанак распиривања расне и верске мржње – све супротно Трамповим потезима.

У Русији, дилема је да ли православно тиховање подразумева и покорно ћутање на злоупотребе власти. Одговор 200 свештеника је био то што су у септембру потписали петицију против судског прогона антирежимских демонстраната. Никад раније, оценили су саговорници портала „Политико”, није се догодило да руско православно свештенство тако поступи без одобрења врха цркве. У очи је упало и једно још драматичније и темељније преобраћење – оно које је снашло Дмитрија Чорионова, некада предводника групе која је нападала либералне активисте и вандализовала „богохулне” уметничке изложбе, називајући себе заштитницима православља и гајећи блиске везе с истакнутим црквеним личностима. Данас је Чорионов дечко активисткиње „Пуси рајота” и говори како Кремљ користи веру да би подстакао мржњу и према страним непријатељима, попут Украјинаца, и према својим критичарима из Русије.

Једног савезника изгубио је и Виктор Орбан, и то у лику Габора Ивањија, првог човека огранка методиста по имену Мађарско евангелистичко братство. Ивањи је био угледан борац за људска права у време комунизма, крстио је двоје деце мађарског премијера и био свештеник пред којим су Орбан и његова жена обновили брачне завете деведесетих година прошлог века. Заједно с осталим пасторима Ивањи је објавио проглас у којем осуђује, како су оценили, мржњом испуњену Орбанову политику, која разједа друштвено ткиво. У разговору за „Гардијан”, Ивањи додаје тим замеркама разне појединости: од претварања бескућништва у дело кажњиво по криминалном законику, преко Орбановог жала за Мађарском из времена пре 1918. године, с територијама које су касније припале Србији и другим суседима, до гушења слободе говора.

На врхунцу мигрантске кризе, пре пет година, поједине високе личности из евангелистичке и католичке цркве у Мађарској замерале су Орбану недостатак саосећања према избеглицама. У међувремену су црквени протести због тога и осталих аспеката Орбанове политике прилично замукли, да ли због државних субвенција, све веће централизације политичке и економске моћи у рукама премијера и његових пријатеља или, напросто, зато што већина верских великодостојника ипак држи да је Орбан и даље кориснији него штетнији. Тако, вође мађарских католика, евангелиста –лутерана и реформиста одбиле су да се придруже Ивањијевом прогласу, али нису пропустиле да у новембру благосиљају „Арену Пушкаш” у Будимпешти, нови, колосални стадион изграђен за мандата премијера лудог за фудбалом. Ових дана, како за „Гардијан” примећује једна млада католичка верница Кристина Ракочи, фудбал је ионако једина истинска религија у Мађарској.