уторак, 25.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Када су се волели Срби и Албанци

Аутор: Мирјана Сретеновићнедеља, 26.01.2020. у 23:30
Бран­ка Пе­трић и Бе­ким Фех­ми­ју (Фо­то­гра­фи­је из књи­ге „Ка­да су се во­ле­ли Ср­би и Ал­бан­ци”)

Још је српско-албанска средњовековна властела радо стварала династијске везе. Руководили су се тиме да је најефикаснији начин да се осигурају блиски савезнички односи склапање политичких бракова. Они су настајали још у доба Немањића, а посебно у време најезде Турака, када су се оба народа нашла на путу знатно веће силе и опасности.

О томе читамо у књижици „Када су се волели Срби и Албанци”, у издању Европског покрета у Србији, где су сакупљени текстови Душка Лопандића, Александра Павловића, Наташе Марковић, Јетона Незираја, Агрона Бајрамија, Арманде Хисе, Ане Петров, Срђана Атанасовског, Јелене Лончар и Фахрија Муслијуа. Они указују на неке лепе приче о љубави и пријатељству између Срба и Албанаца, пишу о религији и идентитету на Косову, као и антрополошкој анализи српско-албанских бракова данас.

Лопандић подсећа да је једна принцеза из куће Немањића у 13. веку била удата за албанског поглавара. Реч је о Комнини, кћери краља Стефана Првовенчаног. У првом браку удата је за албанског великаша Димитрија, сина Проганова, у другом за Гргура Комону, Арбанаса, господара Кроје и Елбасана, с којим је имала једну кћерку.

Глумац Фарук Беголи  умро је 2007. године о чему су известили сви медији бивше  Југославије.
Зоја Беголи напустила нас је пре три године 

– Најпознатија личност која повезују српске и албанске династије је деспотица Ангелина, кћи албанског великаша Ђорђа Арианита Комнина, вође борбе против Турака. Он је покренуо Арбанасе између Валоне и Скадра и победио у три битке од 1433. до 1436. Владао је између Драча и Скадра. Од три кћери, Ангелину и Гојиславу удао је за српске владаре Стефана Бранковића и Ивана Црнојевић, а трећу Андронику за Ђорђа Кастриота Скендербега – пише Лопандић.

Ангелинин супруг Стефан, син Ђурђа Бранковића, проглашен је за деспота 1458, али је након неколико месеци власти морао да бежи из Смедерева. Почетком 1461. пар одлази у Венецију. У покрајини Фурланији купили су имање са замком који су назвали Београд. Ту је Стефан умро 1471, а Ангелина је у Срему подигла манастир Сретење где се замонашила. Преминула је 1520. и убрзо проглашена за свету.

Муж њене сестре Андронике је албански јунак Ђорђе, чији је отац Ђон Кастриот (1407–1437) с осталим синовима, Станишом, Репошем и Костадином, учинио велики прилог манастиру Хиландару на Св. Гори дајући му села Радостушу и Требиште, код Дебра, што је забележено у повељи која се и данас чува у манастиру. Ђон је склопио уговор с Хиландаром по којем му је уступљен један пирг (кула), који од тада носи назив Арбанашки пирг.

Својатање Конде

Текст Александра Павловића говори о Кондиној улици у центру Београда. Име је добила по православном Албанцу из Епира, који је у Првом српском устанку обмануо турске стражаре на београдским зидинама и омогућио улазак устаника у град. Допринос Првом српском устанку дали су и други Албанци пребези из турске војске, и племена Албанаца хришћана: Клименти, Груде, Шоше. У уџбенику историје Михаила Јовића од 1882. пише да је Конда Бимбаша ушао у град с неколико Срба, међу њима и Узун-Мирком, и с још пет другова, обучен као турски војник. Овог одељка нема у издању из 1894, као ни у каснијим издањима.

– Све ово говори како је помињање Албанаца у позитивном, па чак и неутралном тону непожељно крајем 19. и почетком 20. века, посебно уочи балканских ратова. Конда је у овој бици задобио пет рана. У време пропасти устанка погинуо је бранећи Лозницу од Турака. Помен Конди постављен је у манастиру Троноши крај Лознице и на тој плочи прећуткује се његово порекло. Чланак на енглеском на Википедији каже да је Конда османски грчки плаћеник, чланак на српском да је Цинцарин, а на бугарском да је хришћански војвода спорног порекла – наводи Александар Павловић.

Једна од најлепших балканских љубавних прича догодила се у логору Нежидеру у данашњој Аустрији. Ту се се упознали Лука Лукај, албански песник и револуционар, и Јелисавета Начић, архитекта. Она је пројектовала школу „Краљ Петар Први” поред Саборне цркве у Београду, барокне степенице преко пута француске амбасаде, прве колективне станове на Балкану крај Бајлонијеве пијаце, Цркву Александар Невски на Дорћолу, Цркву у Штимљу на Косову.

– Славолук на Теразијама у част српских ратника који су се враћали из балканских ратова, на којем је писало „Нису сви Срби ослобођени”, промениће њен живот. По окупацији Србије, Аустријанци су је прогнали у логор. Лукај је у логору учио децу да читају и пишу, Јелисавета да цртају и како од сасушених ражаних стабљика да праве коњиће, куће, авионе. Кувала је за ђачиће слатко од багремовог цвета, што ће касније, на слободи, бити један од њених чувених породичних слаткиша. Гладна деца често су одлазила у поље, брала и јела сирове цветове багрема, о чему пише Наташа Марковић.

Је­ли­са­ве­та На­чић и Лу­ка Лу­кај

Венчали су се у логору и ту је 1917. рођена њихова ћерка Луција. Када су касније отишли у Скадар, пар се нашао у вртлогу грађанског рата. Заједно су се борили за јединство српског и албанског народа. Лукај је учествовао на Мировној конференцији у Паризу, написао је први српско-албански речник, објављен у Београду 1935. Ана Рундо, праунука Јелисавете Начић, историчарка уметности у Београду, причала је да је Лукај обожавао њену прабаку. Умро је 1947. и сахрањен на гробљу Бониново у Дубровнику. Она је преминула 1955, сиромашна и заборављена. Из протеста што њена мајка није добила пензију ФНРЈ, Луција се зарекла да никоме неће открити где је мајка сахрањена. Зна се само да је на православном делу Бонинова, у гробу заједничких пријатеља...

Ручак од 200 марака

Албански глумац Фарук Беголи, осамдесетих година међу најтраженијим југословенским глумцима, био је ожењен Зојом Ђоковић, првом солисткињом Балета Народног позоришта у Београду. Након развода после 17 година вратио се на Косово. Пријатељ Јосиф Татић пробао је све да га извуче из Приштине 1999. Тада су у његов стан упала два српска полицајца: „Ајде, тражили сте Албанију. Ви сте нас напали, и ми ћемо вас сада убити”, казали су. Тражили су да им плати ручак и отишли, узевши 200 марака. Беголи никад више није дошао у Београд, рекавши: „Страх ме. Желим да ми остану лепе успомене које имам.” Умро је 2007. о чему су известили сви медији бивше Југославије, а Зоја Беголи напустила нас је пре три године.

Добро познати глумачки пар Бранка Петрић – Беким Фехмију венчао се два пута у Риму, први пут заборавивши родни лист. Он је њу звао „мој анђео”, њега она „мој витез”. Са „Скупљачима перја” номинован је за Златну палму 1967. у Кану, а награђен је Гран пријем. Снимао је с Џоном Хјустоном, Дином де Лаурентисом, Авом Гарднер, Клаудијом Кардинале, Иреном Папас, Тимотијем Далтоном... Осамдесетих се повукао, осећајући презир према национализму и горчину због распада Југославије. Одузео је себи живот, а по његовој жељи породица је пепео расула по Бистрици, загазивши заједно у њену хладну воду.

Гру­па „Би­је­ло дуг­ме” сни­ми­ла је пе­сму „Ко­сов­ска”

У тексту „Ко не слуша песму на албанском, слушаће олују” музиколог Ана Петров писала је о љубавној песми „Косовска” коју је група „Бијело дугме” снимила 1983. на албанском. Било је то након протеста Албанаца 1981, а потом Срба 1982, на Косову, у тренутку када је питање статуса ове покрајне увелико актуелно. Текст су писали Горан Бреговић, Агрон и Зија Бериша и Шпенд Ахмети. Бреговић је говорио да након толико година живота с Албанцима не би било лоше да научимо неколико њихових речи. Рекао је да није планирао да песма буде на албанском, него му је она „звучала албански” након што ју је компоновао. Истицао је да је дељење по национализму „примитивно, то су идеје феудалног доба, средњи век”, указујући на важност укључивања Албанаца у југословенско друштво.

– За разлику од ове песме, на албуму „Пљуни и запјевај, моја Југославијо” 1986. истоимена песма више не доноси суптилно упозорење кроз љубавни дискурс, већ се у песми поручује „Ко не слуша пјесму, слушаће олују”. У историји музике ретко се може забележити толико емотивни и политички капацитет музике, као и утопијско уверење да се музиком може поправити компликована политичка ситуација, колико је имала југословенска музика 80-их година 20. века – навела је Ана Петров.

Књигу затвара сећање на професора Петрита Имамија, рођеног 1945. у Призрену, који се исте године с породицом преселио у Београд и ту живео до смрти 2019. Завршио је драматургију на ФДУ где је предавао Филмски и ТВ сценарио. Аутор је „Београдског фрајерског речника” и значајне студије „Срби и Албанци кроз векове”. Књигом је хтео да разреши предрасуду попут оне да су Албанци „нецивилизован народ”. Навео је да су отац песника Милана Ракића – Мита Ракић, писац и политичар, и деда по мајци Милан Ђ. Милићевић у 19. веку писали позитивно о Албанцима. Али подсећа и да у Ракићевој песми „Симонида” лирски субјект говори о „ископаним очима” на истоименој фресци у Грачаници. За стих „Арбанас ти ножем избо очи”, Имами каже да су, заправо, очи и на овој и другим фрескама изгулили православни хришћани који су веровали да је прах са светачких фресака лековит. 


Коментари42
13e20
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloš
Pretenciozan tekst. Vrlo zanimljivo kad se priča o ovome, jasno ili nesvesno, znajući da od ljubavi Srba i Albanaca nema ništa barem sto godina. A da ne govorimo da u veme Nemanjića Albanci nisu ni postojali na ovom području. Osim toga, dobar deo ovih koju su predstavljeni kao Albanci su Srbi poreklom, kao Luka Lukaj. Mada me ne čudi ništa kad vidim ko je izdao ovo - Evropski pokret.
Radoznala
Ja sam ateista, pravoslavnog porekla. Uvek sam govorila da se Jugosloveni dele po veri, iako to meni nije bilo bitno. Moji prijatelji su bili iz raznih krajeva, jer smo živeli u svim republikama. Danas mi je drago, što moji potomci, sticajem okolnosti, nisu sklapali brakove sa pripadnicima druge vere, jer se to pokazalo kao loše. Ali, moji Crnogorci su pravoslavci, pa će se zakrviti međusobno zbog vere! To mi najteže pada!
Ivica
...ima takvih slucajeva, mada su rane duboke i sveze.
Miloš
@Kosta vala baš. To je i moje mišljenje. Sve je nešto kako da se Srpkinje žene sa Albancima (što je za žaljenje). A svi oni sredovečni Srbi što se žene Albankama po obodima srednje i južne Srbije? To ovi iz EP-a ako su krenuli da se bave ovim nisu uzeli u razmatranje.
Kiza Karaburma
Išla u školu sa mnom jedna Uriša. 1977. smo završili 6. razred i lepo smo se družili na raspustu dok me njen tata nije sačekao u ulazu da mi objasni da treba da se klonim njegove ćerke i šta će biti ako samo stavim ruku na nju. Mi smo bili samo drugari, Uriša je bila za glavu višlja od mene i meni je sa 13 godina to sa stavljanjem ruke bilo vrlo maglovito. Shvatio sam u potpunosti tek možda godinu dana posle. Kad evropski pokret bude nabrojao znamenite Albanke udate za Srbe ovo će imati smisla.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља