среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 28.01.2020. у 15:35 Александра Мијалковић
АКТУЕЛНО: Живот без пластичне амбалаже

Мит о разградивој кеси

Купци суштински не могу да препознају какву су кесу добили, осим по натпису, али то не знају ни инспектори, док не провере у лабораторији, па се очекују злоупотребе
(Фото Пиксабеј)

Oд 1. јануара неразградиве пластичне кесе су градском одлуком сасвим протеране из Београда. Комунални инспектори, засад, не кажњавају трговце који их нису заменили разградивим, односно папирним кесама и текстилним цегерима, али ће за неки месец, тачније од 30. јуна, и то доћи на ред. Предвиђен износ казни је, иначе, од 25.000 до 150.000 динара.

Невоља је настала када се испоставило да оно чиме треба да заменимо кесе које су до сада биле у употреби уопште није еколошки прихватљива амбалажа.

– Купци суштински не могу да препознају какву су кесу добили, осим по натпису, али је већи проблем што ни инспектори не могу да знају да ли је нека кеса разградива или не, једини начин је да се то провери у лабораторији. Наравно, то нико неће радити, што неки произвођачи већ злоупотребљавају. Добар део кеса које су код нас означене као биоразградиве су у ствари стандард полиетиленске. Држава је мерама пореске политике предвидела да произвођачи плаћају мање таксе ако производе биоразградиве кесе, и због тога су већ дуже време код нас у употреби оне које се тако називају, а заправо су обичне неразградиве. Тако држава својим немаром упропаштава поштене произвођаче и трговце, а награђује варалице – наводи за „Магазин” Ненад Бумбић, председник Удружења „Заштита потрошача” и уредник сајта „Потрошачки саветник”.

У Привредној комори Србије зато ће се већ наредних дана разматрати предлог новог правилника о техничким условима за пластичне кесе. Он ће затим као нацрт бити упућен Министарству заштите животне средине, рекао је Танјугу секретар Удружења ПКС за хемијску, гумарску и индустрију неметала Драган Стевановић.

Измене су неопходне да би се разјаснило да ли ћемо користити оксоразградиве или биоразградиве кесе. Оне прве садрже додатке за оксидацију, како би се разложиле на микрофрагменте или сасвим хемијски распале (у ЕУ су и оне забрањене због тога што је установљено да распарчавањем још брже стварају управо ону микропластику која загађује водотокове и мора), док се биоразградиве под утицајем микроорганизама разлажу на воду, угљендиоксид и биомасу.

Досадашња мера – наплата кеса у радњама – смањила је коришћење са 300 на 90 комада по становнику годишње, али циљ је да то буде испод 40

Драган Стевановић, међутим, истиче да у Србији тренутно има само оксоразградивих и обичних полиетиленских кеса, а оне са ознаком „биоразградива” заправо нису биолошки разградиве.

Ненад Бумбић наводи да би оксоразградиве кесе требало покупити и однети у постројење где се оне могу разложити, као што је систем за уклањање пет амбалаже. Нажалост, ми у Србији га немамо.

Пример Београда требало би да следи и Нови Сад: војвођанска влада предложила је да се до краја године и у Покрајини забрани коришћење пластичних кеса. Тренутно је остављено другим градовима у Србији да сами одлуче да ли ће и они да уведу забрану, јер је Законом о управљању отпадом дефинисано да су „кесе у надлежности локалне управе”.

Досадашња мера – наплата кеса у радњама – смањила је коришћење са 300 на 90 комада по становнику годишње (циљ је испод 40).

И док се неки потрошачи буне што морају да издвоје десетак динара за пластичну кесу, за коју чак и не знају да ли је заиста разградива, или двадесетак за папирну, и рачунају колико трговци зарађују на њиховој продаји, еколошке организације подсећају да овакво размишљање сасвим промашује суштину – а то је да би на пластичне кесе требало потпуно да заборавимо!

Расуте по улицама, голим крошњама и речним обалама, откривене у стомацима угинулих животиња и уплетене у подводно биље, пластичне кесе су постале симбол оне ружне стране савремене цивилизације која угрожава природу и човекову околину.

Иако су средином прошлог века, кад је почела њихова масовна употреба широм света, дочекане са одушевљењем и међу потрошачима и међу трговцима, заштитници животне средине су убрзо упозорили да оно што нам олакшава дневну рутину истовремено озбиљно нарушава наше здравље и угрожава опстанак планете. Наиме, да би се произвео килограм полиетилена од којих се праве пластичне кесе дебљине од 15 до 50 микрона, у атмосферу се испусти два килограма по људе штетног угљендиоксида и потроши 60 милиона барела нафте. У свету се годишње, према неким рачуницама, употреби око 500 милијарди пластичних кеса. За њихову је разградњу потребно најмање 400 година, у неким случајевима и до једног миленијума! Још дуго након тога хемикалије преостале након распада, отровне микрочестице, загађују околину.

(Фото Викимедија)

Ни папирна није решење

У складу с препорукама стручњака и директивама Европске уније, до 2021. би са тржишта требало протерати све врсте пластике за једнократну употребу (у које, поред кеса, спадају и сламчице). У неким државама се ово већ увелико спроводи. Рецимо, у Индији, у Мумбају, поред забране продаје увели су и казне за грађане, па ако их комунална полиција у том граду види да користе пластичну кесу или сламчице, следи казна од око 7.000 динара, наводи Бумбић.

Шта би онда била еколошки најбоља алтернатива?

– Ако изаберемо погрешну платнену торбу или неку другу замену, могли бисмо да изазовемо више штете животној средини него што то чинимо користећи пластичне кесе. Папирну кесу би требало да користимо 43 пута, а торбу од органски добијеног памука више година да би штетни ефекти њихове производње и одлагања били изједначени са штетним ефектима коришћења пластичних кеса. Оптимално би било коришћење торбе направљене од полиестера, и то најмање 35 пута. То су резултати истраживања које је финансирало Данско министарство за животну средину. У обзир су узети и емисија сумпордиоксида током производње и транспорта, штетни ефекти заливања поља памука, утрошак енергије и друго – објашњава наш саговорник.

Он додаје да повећано коришћење папирних кеса (на страну то што се лакше цепају, а на киши наквасе и распадну) значи и већу сечу дрвећа. Кесе произведене од рециклиране хартије и старих новина често садрже штетне хемикалије па у њих не би требало паковати храну.

– Право решење би код нас била комбинација система рециклаже пластичних кеса и увођење кеса изграђених од компостних материјала, али држава мора да уведе контролу тих кеса и да мерама фискалне политике учини да компостне буду јефтиније од пластичних – сматра Бумбић.

Али највећи проблем је што човечанство засад не располаже адекватном и добром заменом за пластику.

Повратак бакином цегеру

Млађе генерације су, изгледа, лакше прихватиле повратак „бакином цегеру” од њихових родитеља који су одрастали у доба процвата конзумеризма. Можда зато што су еколошки свесније или зато што сматрају да је баш „фенси” да о раме окаче платнену торбу на којој су одштампане поруке типа „Ја бринем о природи” или цртежи угрожених животињских врста (рецимо нашег белоглавог супа).

На тржишту су се појавили и „брендирани цегери” познатих модних марки које користе подједнако оба пола. Пластичне кесе у радњама чешће купују мушкарци, не толико што су заборавили да са собом понесу платнену торбу или што их се стиде, него зато што их мрзи да их гурају у џеп или немају где да их ставе.

(Фото EPA/Patrick Seeger)

Пластика није сачувала шуме

Пластичне кесе су се појавиле средином прошлог века у Шведској као начин да се спаси дрвеће од прекомерне сече због прављења папирних кеса и амбалаже, а њихов проналазач Стен Густаф Тулин предвидео је да ће се свака користити више пута. По оригиналном плану требало је да се праве много јаче него ове које данас добијамо у продавницама.

– Стен је увек у џепу имао пластичну кесу. Сматрао је да су папирне непрактичне јер се тешко савијају и стављају у џеп, влага их лако уништава, није безбедно да се у њима носе хемикалије – истиче Ненад Бумбић. Пластичне су, с друге стране, изузетно ефикасне и јефтине, али проблем је што се ми понашамо неодговорно и разбацујемо их наоколо, уместо да их рециклирамо.

Наш саговорник предлаже да се (и) у Србији уведе подстицај да грађани добију неколико динара за сваку ПЕТ флашу коју оставе у аутомату у продавници, а казне за оне који их бацају. Тако се подиже свест и склањају пластичне амбалаже из природе.

Искуства из света

Занимљиво је да у забрани коришћења пластичних кеса предњаче земље Африке и сиромашне земље Азије: у Кенији, где се дешавало да запуше канализацију, постоји чак и затворска казна за трговце који их продају. Занзибар је била прва држава у свету која је забранила дистрибуцију пластичних кеса, следили су Еритреја и Сомалија 2005, Бангладеш, Бутан и Руанда 2008. године. У ЕУ, где се у просеку троши око 200 кеса годишње по становнику, законом из 2015. предвиђено је да се тај број смањи на 40 до 2025. године. Неки европски градови су таксе на кесе увели још осамдесетих година прошлог века. У Данској, која је то учинила међу првима, резултат је био 60 одсто мање коришћење пластичних кеса, док је Ирска таксом од 22 евроцента успела да смањи њихову употребу за чак 90 одсто! У Лођу, у Пољској, продавац који запакује робу у неразградиву најлон кесу ризикује да добије казну од 1.300 евра, а за разградиву грађани у радњама плаћају 1,7 евра.

Коментари5
567a6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Раца
Са овим или са оним кесама, мала је разлика, у смећу се већ давимо, неће се тиме ништа нарчито поправити. Осим тога рекама нпр. не пливају толико кесе, колико пластичне флаше нпр. Кока коле и сличне амвалаже. Нико ни да писне о томе, а та маса је сто пута већа !
Sergey Sergejevich
Stvar je prosta. Ako se već odavno koristi taksa za plastičnu ambalažu (PE, PP, PET...) koju plaćaju i svi proizvođači ambalaže i firme koje je koriste, treba uraditi ono što bukvalno cela Evropa i skoro pola sveta radi. Neka se u svakoj samoposluzi naplaćuje povraćaj ambalaže. Vrlo prosto i efikasno
Zoran Milovic
Za proizvodnju 1kg. polietilena treba 60 miliona barela nafte????Tako,bar, stoji u tekstu!?
Мион
Juče uđem u pekaru i "ladno" prodaju kese 10 dinara poliuretanake sočno debele sijaju koliko su plastične. Ovim se čak desilo to da se kese opet koriste ali i naplaćuju debelo pod izgovorom da su biorazgradive. Treba ih potpuno zabraniti pa će procvetati tekstilna ponuda cegera. Pa šta je postojalo pre te plasike?
Jednostavno
Ja kad krenem u kupovinu ponesem ceker, jedan isti vec godinama a oni nek prodaju sta hoce, i ne vidim.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља