среда, 08.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Палестинци пред избором – новац или држава

Ако и пристану на услове САД, план ипак не подразумева пуну државност него распарчане енклаве без самосталне војне контроле
Аутор: Владимир Вукасовићчетвртак, 30.01.2020. у 19:19
Бен­ја­ми­н Не­та­ни­ја­ху и До­налд Трамп (Фо­то EPA-EFE/Mic­hael Reynolds)

Након што их је две године што игнорисао, што кажњавао ускраћивањем новца, Доналд Трамп је на конференцији без иједног представника Палестинаца, раме уз раме с актуелним премијером Израела, уз благослов потенцијалног будућег председника владе те државе, представио оно што сматра мировним планом за Блиски исток. Израелцима је дао готово све, док Палестинцима није понудио практично ништа, па и то под условима које не могу испунити.

„Највећи договор овог века”, како га назива председник САД, није договор. Нити се о њему с Палестинцима дискутовало нити он подразумева ишта сем легализације фактичког стања, које је, према досадашњим ставовима арапских земаља и званичним погледима западних држава на међународно право, полувековна израелска окупација области на којима је требало да буде створена палестинска држава.

План је такав да је Бенјамин Нетанијаху у дану у којем се морао одрећи имунитета и изложити оптужници за корупцију свеједно блистао од среће док је стајао поред Трампа и слушао како му овај можда поклања победу на мартовским изборима и, у крајњој линији, спас од затвора. А шеф Беле куће је вероватно размишљао о томе колико ће му у његовој изборној години подршка Светој земљи помоћи да обезбеди себи гласове бројних и финансијских утицајних америчких евангелиста који очување Израела сматрају важним за испуњење божје речи.

Ако се нови план упореди с издашнијом територијалном понудом коју је, према подсећању „Џерузалем поста”, 2008. незванично изнео тадашњи израелски премијер Ехуд Олмерт, Палестинци су, изгледа, стављени на избор налик ономе који су пред собом имале српске мањине у Хрватској и БиХ раних деведесетих година. Могу да не прихвате мировни план који сматрају лошим, чак ни уз обећање о економском бољитку и улагањима од 50 милијарди долара, али се суочавају с могућношћу да их стање на терену и спољни притисак доведу до исхода који ће им се још мање допасти.

Ул­тра­ор­то­док­сни Је­вре­ји гле­да­ју ка џа­ми­ји Ал Ак­са у Је­ру­са­ли­му  (Фо­то EPA/Atef Sa­fa­di)

Уместо истинске државе, по плану Трампа и његовог зета, израелским десничарским круговима блиског Џареда Кушнера, Палестинци ће на Западној обали добити енклаве лишене најплоднијег земљишта и директног приступа извору воде, испресецане друмовима под израелском контролом, уз транспортни коридор ка другој палестинској територији, Гази, која је под блокадом и у стању потпуног колапса. За престоницу су им остављена најзабаченија предграђа источног Јерусалима, мајушни појас на ободу Светог града, који ће, „недељив”, остати главни град Израела. Губитак великих комада земље – трећине Западне обале, долине реке Јордан и север Мртвог мора – треба да надокнаде парчетом пустиње ка граници с Египтом.

На те територије моћи ће се вратити Палестинци који су избегли из својих домова у источном Јерусалиму и на Западној обали након рата 1967. године, као и њихови потомци, али у ограниченом броју. Право повратка у Израел немају.

Ни било шта од тога, међутим, неће припасти Палестинцима ако војну контролу не препусте израелској војсци, разоружају своје екстремистичке покрете Хамас и Исламски џихад, престану да финансирају терористе и успоставе систем у којем ће се гонити корупција и поштовати људска права, слобода вероисповести и медија. По већини тих критеријума, државност би морала бити ускраћена и многим америчким савезницима на Блиском истоку, али само је Палестинцима ово испостављено као услов да би им се дале макар мрвице које им је Трамп наменио.

Мукла реакција држава из региона најбоље говори о томе шта је био једини циљ током двогодишње припреме овог плана: не да се обезбеди пристанак Палестинаца него осталих Арапа. Неки су, то јест Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Оман, план отворено подржали тако што су послали своје амбасадоре у САД на његово представљање. Други су, попут Саудијске Арабије и Египта, издали саопштења у којима су, уз понеки комплимент Трамповим и Кушнеровим напорима, позвали на разговоре на основу замисли Беле куће. Јордан, непосредно заинтересован и због своје границе и због огромног броја палестинских избеглица у тој земљи, као и Катар, уздржали су се од напада на план, с тим што су потврдили да повратак на линије разграничења из 1967, које САД желе да пониште, сматрају решењем. Остали су напросто ћутали, као да их се палестинско питање, некад толико важно, више не тиче. Бурно су негодовали искључиво Иран и Турска, који ни с Израелом ни с Америком немају добре односе.

За последње две године, наиме, бројне арапске државе су сасвим дигле руке од Палестинаца и успоставиле махом још незваничне односе с Израелом. Од њега се могу надати инвестицијама, као и наставку америчке подршке, док од Палестинаца не могу добити ништа. Од њих и Турци и Иранци имају само ту корист да се представљају као заштитници муслимана и да провоцирају Израел и САД, Техеран чак и финансијском подршком палестинским екстремистима у Гази.

Уз прећутни пристанак већине арапских земаља, једино што још стоји на путу остварењу америчког плана јесте израелска крајња десница, која жали због тога што им није дато право на још више земље на Западној обали. Али, оно што је из угла Американаца и већине Израелаца најбоља ствар око овог плана јесте то што га не треба ни остваривати – он је већ на снази. Суштински, Трамп тражи од међународне јавности да се сложи с дуготрајним фактичким стањем. План је ту само нека врста правног преседана за којим и остали треба да се поведу, признајући реалност. Они који су се, не рачунајући Палестинце, таквој стварности највише противили већ су почели да лежу на руду.


Коментари16
a9602
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

donna kosloff
Srdjan Loncar@' da takav jedan narod zeli za sebe da prigrabi teritorije suseda, koje je osvojio u ne tako davnom ratu. izrael nije napao u svim tim navedenim ratovima ni jednog 'suseda, vec je bio napadnut i branio se ...i onda usao u njihove teritorije, i odrzao ih do danas! I opet ih ti 'susedi cackaju....dobice opet po nosu...svi hoce da izbrisu Izrael sa mape....'ali jedinstvo svih Jevreja je nenadmasivo...pobedice oni opet amIsrael chai!
naravno
Pa da.Trampov plan upravo sluzi tome da se legalizuje zeteceno nelegalno stanje.
Каrl Antonović
Bit će lijepo. Ali Palestinci su stalno odbacivali bilo kakav kompromis.
Poznato nam postedovanje SAD
Amerika isto to nista nudi Srbiji dok joj otima Kosmet i jos zahteva clanstvo Srbije u NATO-u.
мргуд
То тако бива у тој квазидемократији западног типа. Са целим народима, државама, религијама се поступа као да неки моћник игра видео игрице са пуцачином из свих оружја и оруђа. Јест са запада ал' је болесно да Бог сачува. На Космету, где имају економске интересе, ни да бекну на очито кршење свих повеља и закона... Шта то има здраво и човечанско на том западу?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља