Недавно је (26. јануара) Индија прославила 70 година од ступања на снагу устава своје независне државе којим је 1950. године замењен британски колонијални акт о управљању. Овим уставом, ког је сачинио др Б. Р. Амбедкар чија се величина према мишљењу многих пореди са Гандијевом, укинута је хиљадама година дуга кастинска подељеност индијског друштва и проглашена правна и економска равноправност свих држављана. Добар повод да се подсетимо да је и Србија одмах након ослобођења од турског ропства, сопственим снагама (као и Индија) све своје грађане прогласила слободним и равноправним.

Србија и Индија имају дуготрајно пријатељство на националној, политичкој, економској и културној основи. О духовној блискости два народа писао је и владика Николај Велимировић, епископ жички и охридски, духовни отац и просветитељ Срба, чије је књижевно дело било далеко изнад времена у коме је живео, а о сродности нашег језика и санскрта – језика Веда и целокупне древноиндијске мисли данас се све више говори на обе стране.

– Током прошлог века санскртом су се у Србији бавили појединци (јер је катедра за хиндологију у СФРЈ била додељена Загребачком универзитету), као преводиоци – на пример Павле Јевтић, Мирослав Марковић, Радослав Мирослављев... и као лингвисти – проф. др Радивоје Пешић и проф. Радмило К. Стојановић који је са великом вољом до дубоке старости једини држао наставу санскрта оставивши за собом бројне поштоваоце и ученике који су, свако на свој начин, доприносили упознавању јавности са блискошћу два језика – каже преводилац и предавач санскрта Мирјана Петровић, која овај древни језик преноси данашњим генерацијама, идући трагом свог учитеља, проф. Стојановића. Јер учитељ је на санскрту света реч која означава човека „који треба да те узме за руку и доведе тамо где ћеш моћи самостално да расуђујеш”, објашњава она и додаје да је учитељ ту да научи, наставник да наставља, а да „питање улоге професора свакако остаје недоречено”.

У последњих неколико година културна сарадња Србије и Индије је после дуже утрнулости снажно оживела, залагањем пређашњег амбасадора Индије, госпође Нирендер Чохан, и њеној сарадњи с проф. др Александром Петровићем са Филолошког факултета Универзитета у Београду, који предаје Културну историју Индије, први општи предмет посвећен Индији и њеној култури у историји Универзитета.

– Прво предавање на курсу одржала је управо госпођа амбасадор, која је написала и предговор за књигу путописа по Индији кнеза Божидара Карађорђевића коју је превео професор Петровић, иначе и руководилац пројекта Матице српске „Културне везе Србије и Индије кроз историју”. У оквиру пројекта објављена је најпре професорова књига „Од Наланде до Хиландара”, а потом и поменути кнежев путопис. Посебно је важно да је проф. Петровић организовао први српско-индијски научни скуп чији је први део у организација Института за европске студије одржан септембра 2017. у Београду, док је други одржан децембра исте године на Универзитету Мадрас под називом Technology, Religion and Cultural Identity” – додаје наша саговорница.

Прошле године је у издању Матице српске објављен и „Мануов законик” ког је са санскрта, на чист српски, без икаквих туђица, превео др Светислав Костић, који се вратио у Србију након што је окончао радни век професора и шефа катедре за хиндологију на Карловом универзитету у Прагу.

– Ова књига, са поднасловом: „Учење о људским законима, правди и реду” сажетије од било ког другог дела приказује староиндијско друштво и хиндуизам у самом корену. Матица најављује још два превода проф. Костића „Артхашастру (науку о економији и управљању државом)” и „Камашастру (науку о телесном уживању)” чиме ће бити заокружено древно индијско учење о три човекова животна циља – наглашава Мирјана Петровић, уједно и редактор „Мануовог законика”. Питали смо нашу саговорницу како би она некоме представила санскрт?

– Може се рећи да је санскрт опис стварности, у појединостима и у целини, онако како су је видели мислиоци древног Истока, те је учење језика трајало 12 година и било основно образовање виших касти. Срби не заслужују да им се санскрт представља као мистичан и тежак за учење, јер постоји огромна сличност језика на свим нивоима, од гласова, коренских речи, граматике, мишљења условљеног језиком а препознатљивог у конструкцији исказа, погледу на свет, пословицама...

Санскрт је језик сачињен, што му и име говори, за потребе древне духовне и интелектуалне елите, на њему су, поред Веда, светих списа, исписана велика дела религиозне, филозофске и научне мисли, испевани епови, испричане легенде и сачињена бројна књижевна дела. Старост му није тачно утврђена, није ни важно да ли је то „најстарији језик” или не, битно је да је то једини древни језик којим су се хиљадама година приљежно бавили граматичари, та су дела сачувана, те имамо непосредни увид у њихов „унутрашњи” поглед на језик. Штета што сродни српски на себе није „навукао” логичну и природну граматику кројену по мери, која би се могла сачинити по угледу на санскртску, већ се пати у преправљеној латинској граматици – закључује Мирјана Петровић, преводилац и учитељ овог древног језика.