петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 31.01.2020. у 15:46 Рамиз Хаџибеговић
ФЕНОМЕНИ

Мерак, балканско уживање

Европљани, кад дођу с предрасудама о нама и упознају дух нашег простора, начин и сласт живота, у амбијенту нашег дернека, нађу се у чуду и кажу да нигде нема такве забаве и луђег провода
(Фото А. Васиљевић)

Реч мерак није лако превести на неки од светских језика. Као ендемски феномен, значајан за наше обичаје и духовно наслеђе, мерак има посебно значење и изузетну вредност. Он се лако пише, дуго памти и има своју лепоту у самој семантици. Када се изговара, то се ради полако, са пуно страсти, поштовања и уважавања, да би се саговорнику ставило до знања о каквој се вредности и квалитету ради.

На Балкану се користе и изрази ћеиф и ћеф (тур. keyif, арапски keyf – уживање), и гушт, који имају најближа значења мераку.

Схватање уживања

Поетика овог феномена, чудесног релаксирајућег карактера, заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања. Он пристаје и приличи сензибилитету човека који живи опуштено, лагодно, спонтано, који своје обавезе решава без нервозе и исхитрених реакција. Или, како се у нашем свакодневном жаргону каже: с мераком према мераку.

Мерак је нешто ситно, топло, души драго и мило, релаксирајуће и исцељујуће, ситница која зна одморити, утешити, мотивисати, усрећити. Стара пословица каже да није богат онај ко много има, већ онај коме мало треба. Дакле, мерак није ништа друго до хармонија са самим собом; смисао и радост сама по себи.

Сваки покушај смисленог дефинисања мерака, као етнолошког, антрополошког, социолошког па и психолошког појма, немогућ је, таман толико колико је тешко пронаћи његову логичну везу с простором и амбијентом на коме егзистира.

Савремени човек живи у компликованим, драматичним, романтичним и комичним условима, у времену брзих промена, стресних ситуација, бројних изазова и бескрајних могућности, затворен у себе, несигуран, незадовољан, неспокојан, када је непожељно и непристојно показивати емоције. Многи живе у прошлом, млађи у будућем, а мањи број у садашњем времену. И у таквим условима, мерак може приуштити човеку зачуђујући укус у сасвим једноставним ритуалима, рецимо, док једе колаче, пије кафу, пуши цигарету...

Док су у мераку, људи су у садашњости, без сенке прошлог и будућег времена, њихов мозак је фокусиран на пријатне сензације, сва чула су им у хармонији, пружајући задовољство, мир, опуштање. Мерак нас чини емотивно и духовно племенитијим; то је антистрес терапија и лек за душу. Понекад, мерак може бити најинтимнија молитва, којој приносимо своје снове и притајене жеље, или захвалност и благородни осмех животу, вршидби, берићетној години, богатој божићној или бајрамској софри.

Као што роштиљ, воће и поврће, излети и кафана не миришу више као некад, тако ни мерак више није оно што је био. Нови услови, нови садржаји и темпо диктирају нове жеље и задовољства. Редефинисана природа мерака показује његову културну издржљивост и чудновату мимикрију. Док их сваког трена мерак мами и призива, саможиви и размажени људи слабо примећују оно што им је заиста важно, што их релаксира и радује.

(Фото А. Васиљевић)

Сусрећу се с хиљадама различитих ситуација, информација и социјалних интеракција: семафори, рекламе, таксисти, продавци кокица, просјаци, шетачи паса, амбулантна и полицијска кола, улични свирачи, распродаје... Све је на тацни; град је пун свега, а човек – празан. Очигледно да срећа и технологија, без које се, нажалост, не може, нису комплементарни. Живи се бурно, несигурно, узвишено, комично, весело, напето, све између жеља и могућности, талента и шансе. У таквим условима, људи мало времена проводе радећи оно у чему уживају.

Изучавајући овај феномен, дошао сам до закључка да су код нас најпознатији: сензуални, хедонистички, кафански, интелектуални, духовни, боемски, поетски, филозофски, музички, уметнички, национални, ромски, али и уображени мерак. Неретко, мерак може бити фикција или илузија. Свако од нас има свој интимно искрен мерак, свој тренутак радости, своје уживање. Што је за једне мерак, другима је потпуно страно, или чак одбојно. Дакле, мерак је субјективно осећање и радост за себе.

Европљани, „стиснути у свом свету”, кад дођу с предрасудама о нама и упознају дух нашег простора, начин и сласт живота, изненађени, нађу се у чуду и онда углас кажу да нигде нема такве забаве и луђег провода.

Отуђени странац, у амбијенту нашег дернека, схвата шта је аутентичност, страст и афирмација емоције, изгубљени смисао живота, духовна слобода, толико потребна а недоступна у њиховој до савршенства уређеној али стерилној домовини. Аутентичност „дивљег” Балкана, у коме се ред и поредак лако руше, уколико уопште и постоје, где слобода није спутана многобројним правилима које запад тако сурово намеће, представља неодољив зов отуђеним становницима Европе. Посебно их изненади чињеница што су народи на Балкану, упркос познатим сукобима, мање-више, наклоњени једни другима.

Упркос свим нашим вековним невољама, потрага за смислом у животу на Балкану је престала оног момента када су људи схватили суштину мерака, због чега су трагање за смислом у животу заменили трагањем за смислом мерака. Ову сраслост с духовним кодом Балкана најбоље објашњавају наши људи кад кажу да је мерак оно што траже, што воле и желе, што их чини испуњеним.

Мерак се може смењивати током дана, годинама, целог живота, уступајући место један другом, али сваки остаје посебан и оригиналан. Његов смисао не треба откривати, већ га чувати, неговати, афирмисати и у њему уживати.

Поза, стил, достојанство

Код пића, јела и још много чега другог, мераклију је лако уочити: он једе лагано, ужива, мерачи. Дакле, они имају позу, стил, достојанство у свему што раде.

Као најсуптилније осећање, саткан од искуства, близак сврси живота, мерак има само једну ману: најбоље „успева” на Балкану и ту људима пружа најслађе уживање.

(Фото Пиксабеј)

Прва јутарња кафа

Неки ритуали су заједничка страст већине, као што свако од нас има ритуалне навике које су посебне и специфичне: прва јутарња кафа и цигарета или, што би рекли: филџан, џезва и неки агдали колач; шоља чаја у добром друштву, слаткиши, путовања, музика – многима мерак, другима навика, трећима само потреба. Неко мерачи седећи на сунцу, срећан што припада баш њему.

Песма и кафана

Балканска кафана увек је била нека врста мерака. Тешко је замислити наше весеље без старих, изворних народних песама; журке, рођендани и разноразне феште не могу се завршити без песама Томе Здравковића, Хариса Џиновића, Ксеније Радојчић, Сафета Исовића... Вредне, традиционалне песме од заборава чувају певачи и кафане, али и прави љубитељи дернек-мерака, севдаха, потиснутог дерта и карасевдаха. Због тога је мерак оријентална нирвана на балкански начин.

Коментари15
11160
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tanja Nikolic
Divan tekst, hvala Vam Ramiz Hadzibegovic
Beogradjanin Schwabenländle
Мерак, турска реч, далеко им лепа кућа.
Ljubomir
Nije Ksenija, vec Vasilija Radijcic.
Milos
Hvala na prelepom tekstu. Na to koliko nam se zivot promenio i koliko smo se udaljili od meraka, ukazuje i cinjenica da jedva nalazim vreme da ostavim poruku za divan tekst. Ali, evo, morao sam.
milic
Da li i pesme treba da mrzimo.!? "Tamburalo u tamburu momce,tambura mu od suvoga zlata,tanke zice kose devojacke,a terzijan pero sokolovo..." Ja ne mogu.Ne mogu da mrzim ni americke pesme,ali ni amerikance ne mrzim.Samo ih ne volim. A merak mi je '70-te bila jedna Sarajka na Borackom jezeru,iz ulice sarajevske,Adema Buce,broj nije vazan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља