Игора Ђорђевића, првака ансамбла Драме Народног позоришта у Београду одавно није инспирисаo неки уметнички процес, као рад на представи „Калигула” који по делу нобеловца Албера Камија, режира Снежана Тришић. Премијера је у среду, 5. фебруара на великој сцени националног театра. У глумачкој екипи су и Сена Ђоровић, Милош Ђорђевић, Бојан Жировић, Немања Стаматовић, Петар Божовић, Димитрије Илић, Владан Гајовић, Зоран Ћосић, Бојан Кривокапић и Сања Марковић.

Гај Јулије Цезар Германик, односно трећи римски цар Калигула остао је упамћен по бројним скандалима и анегдотама. Колико га је комплексно прочитати у позоришту?

Камијев Калигула тражи од уметника све, укључујући и оно што глумац нема. Сам начин на који је ово дело написано је фасцинантан. Његове основне линије, мотиви, слојеви су у најмању руку шокантни, тешко прихватљиви, али болно отрежњујући: како за нашу стварност, тако и за наш театар данас. Будући да Калигула тако сурово раскида са гвозденом логиком владања и уопште логиком схватања власти и живота, осећам обавезу да и сам раскинем са досадашњим начином рада. Да истрчим из своје комфорне позоришне зоне у ново и непознато: да победим страхове, сујету и илузије о себи и о позоришту. Мислим да се Калигула не сме радити ни са чим што је познато и испробано. По цену лоше улоге, односно лоше представe. Али та цена је тричава, јер је у вези са тренутним укусом публике и бедом сујете једног глумца. Цена је, у ствари, јако повољна, ако се има у виду шта се може добити ако је платиш поштено, до последње предрасуде.

Волео бих да ова представа утиче на гледаоца бар онолико и онако како је утицала на нас док смо је правили. Употребићу све своје глумачко умеће и снагу да она не буде још једна у низу представа неког београдског позоришта, него да изађе из скучених оквира позоришног деловања...

Политички преврат у Камијевој драми отвара питања о положају човека и смислу живота, о могућности побуне, појму слободе. Шта дело „Калигула”, писано 1938. године, може да нам каже данас?

Може да нас тргне. Ако се ради, гледа и слуша храбро и поштено. То значи стварно радити, а не тражити најкраћи пут, то значи стварно гледати, не ловити грешку, то значи стварно слушати, не концентрисати се на свој став о томе и своју слатку потребу да будеш у праву. Уопште права рецепција неке представе подразумева увек виђење шире слике, а за њу је неопходно да се ослободимо диоптрије себичности, да надрастемо своје ситно ја, своје его трипове које тако вешто и тако логично бранимо, а које нас, наше друштво, цело човечанство гура у рупу где ћемо се међусобно појести и нестати као врста. Ова планета и њен имуни систем ће нас једноставно макнути. Ја, ја, ја где сам ту ја, пита се свако данас . Свака реченица нам почиње са ја. Свака мисао. Та потреба да се објави своје мишљење, тренутно расположење на друштвеним мрежама, да се сликом са четири камере мобилних телефона покаже где смо, колико уживамо – то не само да је неукусно, него је врло опасно.

Које суштинске мисли ћете осветлити овом драмом апсурда коју је Ками писао са свега 25 година?

Самоћа. Ћутање дрвета. Моћ. Смрт. Власт. Самоубиство. Љубав. То су теме и готово свих великих дела, па су и део Калигулине потраге за истином. Не прихватање стварности и њено искривљење до тачке пуцања. Тај злослутни звук пуцања, тај лом проузрокован страшном потрагом, та тама доласка до краја изврнуте логике, треба да буде ова представа.

Калигула, који је на почетку владавине био поштован, није типичан тиранин. Како ћете га сценски приказати?

Калигула сам отвара и побија тему о томе да ли је тиранин или не. Брани га његова страшна и искрена ватра која се пали са смрћу његове вољене и тера га у потрагу за месецом, за немогућим. Пошто има неограничену власт у најмоћнијој империји света, та потрага је крвавија него што би била да је он „обичан” човек. Он жели једнакост, да људи буду срећни, да не умиру. Није ли то нешто за шта вреди умрети? Или убијати. Али презире политику јер је постављена на себичној лажи и пукој превари. И на економији, која шуму не гледа као лепоту без које нам нема живота, већ као ресурс. Е кад је тако: морамо да прихватимо да је наш живот ништа будући да нам је новац све, каже Калигула.

Уметност служи да буде и опомена. Зашто кажете да савременом театру недостаје храброст?

За стварање било које уметничке вредности неопходна је храброст, или боље речено: одсуство кукавичлука. Позориште данас не треба да се осећа инфериорно и уплашено у односу на друге медије, напротив. Не сме да упада у замку рачунања броја гледалаца, па да мери своју значајност. То је економија и тржиште које нема везе са позориштем и његовом правом изворном улогом. Оно не сме да убацује холограме, микрофоне и пројекције, да се труди да шокира и привуче пажњу дневнополитичким темама да би се осећало актуелно и битно. Оно се обраћа нама данас и говори о нашој садашњости потпуно другим дубљим средствима. То је античка бакља која и даље гори древном ватром која може да опече, али и да осветли. Ватра на екрану или „Јутјубу” су пиксели. И стварно кад погледате против чега се позориште бори – против стакла, синтетике и спектакла и глупог „Јутјуб” гега. Против лед екрана и пиксела. Позориште је опстало два миленијума и опстаће и у овом новом добу електронике само због живог човека на сцени који сада пред вама плаче, зноји се, мучи се, смеје, божански воли или убија. Игра се, али се све дешава сада и све је, иако уиграно и увежбано ново и непоновљиво. Као у животу све се дешава у сада и нестаје у сада!