уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 01:24
ПОГЛЕДИ

Баки, Мишко, Бурдуш, Бинички и Ћосић

Аутор: Радош Бајићуторак, 04.02.2020. у 15:46

Крајем октобра прошле године у варошици Ћићевац уместо да наставим према Сталаћу и Крушевцу десном обалом Западне Мораве, дочекао ме препречен пут са светлосном сигнализацијом и таблом на којој је писало: Радови на путу – Крушевац преко Варварина. Узгред, испод табле жицом је била привезана путоказна стрелица од плексигласа  – коју је неки шаљивчина окренуо у контрасмеру. Видео сам да неки дају мигавац и скрећу тим правцем – али се ја нисам упецао. „Јурио сам” добрих 40 км на сат  по путу који је више личио на артиљеријски полигон за мање калибре и гутао гареж иза шлепера пуних шећерне репе – са чијих каљавих точкова су се одлепљивали комади блата.

После више од пола сата вожње прошао сам мост на Морави на којем је на Свету Тројицу 1999. године, ни криву ни дужну, заједно са још девет невиних људи  – НАТО убио ученицу Сању Миленковић   Нека јој је лака црна земља… Без обзира на то што је паланка коју је прославио ексвисоки функционер СПС-а  Баки Анђелковић  део мог ширег завичаја, из Варварина у којем су све улице главне – једва сам успео да изађем. Прво сам залутао у двориште Дома здравља на чијем паркингу је чамило неколико расходованих санитета,  а онда сам омашио и схватио да ћу ако се не распитам да заглавим на отпаду и стоваришту за угаљ...

Напокон, некако сам оправио па ме је пут преко села Маскаре, где је рођен један од омиљенијих српских глумаца у двадесетом веку Јован Јанићијевић, по антологијској улози коју је одиграо звани Бурдуш, водио у Бошњане. У родно место највећег привредника у модерној историји Србије. Који све време док је био утамничен у истражном затвору у који га је зарад подизања рејтинга политичких лидера сместила држава – ништа није признао. Али је зато, гле чуда, у истоименој књизи коју је сам написао – признао да је тајкун. Није тешко погодити да сам тог дана непланирано походио родне стазе и богазе чувеног Мишка – крштеног као Мирослав Мишковић.

Кад возиш узводно левом обалом Западне Мораве, у средини крста у којем је лево Крушевац, десно је пут за Опарић, Крагујевац и Јагодину, а право за Трстеник – наилазиш на село Јасику у којем је у другој половини деветнаестог века рођен знаменити српски композитор Станислав Бинички. Да ништа друго није створио, довољно да уђе у легендарно сазвежђе најзнаменитијих Срба јесте то што је 1916. године у Ваљеву компоновао чувени „Марш на Дрину”. Инструменталну композицију за дувачки оркестар која је постала синоним српског поноса, наде и националног опстанка. Остала је прича да је Бинички покушавао да едукује и измени музички укус својих земљака, да их је учио да заволе класику – па је из Беча сељацима у Јасику слао на поклон велику количину клавира. Али, авај…Од Баха и Шопена Срби више воле „Жикино коло”. Упућени кажу да се по кокошињцима до скоро могао наћи по неки прашњави  „Петроф”, и да музикалне пилиће има онај чије квочке легу јаја у кућишту „Стенвеј” клавира.

 После десетак километара пролазим кроз село Бела Вода, познато по каменоресцима и мајданима чувеног беловодског пешчара од којег је сазидана Црква Светог Марка у Београду. Убрзо затим улазим у Велику Дренову, у родно место српског Толстоја – у Прерово Добрице Ћосића чији ће антологијски роман „Време смрти” ускоро бити екранизован. Док возим – питам се: јесу ли, слика „Борба петлова” Паје Јовановића, или музичко дело „Руковети” Стевана Мокрањца,  или „Охридска легенда” Стевана Христића, или „Време смрти” Добрице Ћосића национални ресурси и јавно културно добро и како се према њима односимо? Да ли поменути роман великог писца припада српској културној баштини? Ако је одговор ДА – да ли је приоритетно, морално и логично да право његове прече екранизације пре свих треба да има Јавни медијски сервис Србије?

Нажалост, тај велики и национално одговоран посао неће обавити РТС – већ америчка медијска компанија која у Србији има моћну експозитуру. Са пословног становишта – ја им на томе честитам. Тим пре што не сумњам да ће направити добар бизнис, јер људи не раде за емоције већ за новац и профит – што је легитимно. Шта је разлог што ми багателишемо и одричемо се националних синонима којих се ниједан паметан народ и ниједна одговорна држава не би одрекла? Новац? Екранизација романа „Време смрти” на који ауторска права имају Ћосићеви наследници, што је неспорно – није само и искључиво питање власништва и цене тог права? Нису то кромпири. У питању је нешто друго, много веће и важније.

Ако смо морали да продамо ПКБ-е,  да ли смо морали продамо и Ћосића…? Шта је следеће?

Глумац, сценариста и редитељ

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари10
4e5ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

e Bajiću Bajiću
Toliki tekst da bi se požalio što nisi dobio monopol na Ćosića, pa da gledamo drugu Babu koja se češlja, ovog puta na Ćosićeve tekstove. Baš tužno, šmrc, šmrc.
Вукица
Коментаре Бајићевог Ћићевачког „трилера“ и жала за изгубљеним делом колача препуштам другима, али га, због данашње деце, која не разликују ни пиле од кокошке, морам исправити у једном: квочке не легу јаја, чак ни кад им Радош понуди клавир за ту намену. (Кокошке СНЕСУ јаја, па, када се неке од њих расквоцају, НАЛЕГУ се-легну на јаја, непрекидно их грејући, док се, после три недеље, из њих не ИЗЛЕГУ пилићи -љупке, мале пуфнице, које мама - квочка поведе у живот...)
Miroslav
"Čika" Radoše, Dobrica je pisac za "unutrašnju upotrebu". Nije on ni "prići" Pekiću i ostalim skrajnutim piscima. On ne razume Srbe, već im podilazi. Poštenije je štivo Danka Popovića od Ćosićevog. Srbi o kojima piše Ćosić su "novo Srbi" a ne Slaveno Srbi, baštinari, na koje se Ćosić poziva. Kao neko ko je vekovima na svojoj baštini, rodonačelnik nam je popisan 1528., lako razaznam domaćina, baštinara, od "bećara" i ostalih "posrbica", ili "dvokapića". Vama želim završetak započete trilogije.
Miroslav
Žiko, u pravu ste. Samo srpska duša može da razume Ćosića.Ali ta duša se razlikuje od Slaveno Srpske duše.A tek seljačka, onih koje su naseljavali među baštinare koji ne pristajaše na samovolju lokalnih kneževa i njihovih "momaka"! Kasnije izadoše i te posede i postaše proleteri.Onih koji se odrekoše poseda zarad dečijeg dodatka.Upravo je takvima Ćosić pisao i podilazio, praveći i od njih "ponosne" Srbe.Pomenuh Danka, ma i Milisav Savić je pošteniji pisac od Dobrice, kada je u pitanju S. duša.
Препоручујем 4
Жика Врачаруралац
Како је написао велики Иво Андрић "познавао сам неке људе који за све што не знају или не разумеју нађу понеку ружну реч." За грандиозног Добрицу Ћосића поред времена, стрпљења и интелекта потребна је и она наша срспка, сељачка душа. А она се не сточе ни на каквим високим ђколама, она се "сади" у породици. Диван завичајни текст Радоша Бајића.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора
Jovan Lazić
Gospodine Bajiću, Kao prvo, ne razumem čemu ovaj opis Moravskih sela, ako je poenta priče, ko ima pravo na ekranizaciju dela Dobrice Ćosića. Drugo, kako to da ste se tek sada setili dela Dobrice Ćosića? Pa zašto se do sada niste time bavili? Vi se ponašate po sistemu "nit' je glođem, ni je drugom dajem". Pa ako to ne može da radi/plati RTS, neka snima onaj ko može, jer je to u interesu publike i kulture, i to će raditi naši glumci, režiseri. A ko je vlasnik produkcije, uopšte nije važno.
Raca Milosavljevic
.... sta reci za ovu pricu ... nista ... njen pocetak je ustvari odmah posle kraja Velikog rata i price iz male knjizice ,,Cujte Srbi" naseg velikog Arcibalda Rajsa ... jos tada je pocela opsta rasprodaja na svim poljima koja do dan-danas traje ... to je to ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља