субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 05.02.2020. у 14:39 Исидора Масниковић

Увек се осећам добро када могу да помогнем

Веома је важно у репортажи пренети емоцију. Водим рачуна да то не пређе границу доброг укуса и да не буде патетично. Гледаоци, као и саговорници, увек препознају искрену намеру и отвореност – истиче Јасна Јанковић, новинарка „Експлозива” на ТВ Прва
(Фотографије: Александар Крстовић)

Зарад добре, атрактивне и уверљиве приче, новинарки Јасни Јанковић ништа није тешко, ни да зарони у базен пун ајкула, нити да се попне на врх стеновите планине, козјим стазама, да запуца из пушке, зајаше камилу, завири у масонски храм или у венчаници потражи грофа Дракулу... Иако на први поглед тако не изгледа, прави је авантуриста. За себе каже да је тиха вода која брег рони. Мистичне теме је посебно интригирају, па је тако направила сјајну репортажу о хомољском змају, за коју је и награђена. Такође, ужива и у историјским темама, али и у оним које су права адреналинска бомба. Никада неће заборавити боравак у Легији странаца, када је спавала у касарни, с војницима ишла на полигон, али и с њима и пила пиво. Није било лако доћи до дозволе и ући у њихове редове, али када је, захваљујући својој упорности, успела да оствари циљ, уживала је у креирању ове приче. Војници су били врло предусретљиви, чак су јој дозволили, иако то не би смели, да баци и понеку бомбу.

– Што да не пробам, када сам већ тамо – у шали додаје.

Шаренолике су теме којима сам се бавила у претходних десет година, колико и постоји „Експлозив”. Прву „Интерфер” награду (Интернационални фестивал репортаже и медија) добила је за причу о баки која вози трактор и коју је одвела у „Звезде Гранда” како би упознала своје идоле. На први поглед, ова репортажа је деловала забавна, и чинило јој се да нема фестивалски потенцијал. Међутим, бакина топлина, отвореност, срдачност, искреност, ганули су, не само гледаоце, већ и жири.

– Не мора увек све да буде бомбастично. Некада баш те мале топле људске приче имају већу тежину и лепоту – каже нам Јасна Јанковић, напомињући да је свака репортажа продукт тимског рада.

Посебно ће остати упамћена њена репортажа коју је радила поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата. Проучавајући породично стабло, успела је да дође до унука Франца Фердинанда. С овим финим декицом контактирала је преко фиксног телефона. Љубазно се представила и уз мало труда успела да уговори интервју у Бечу, а његове изјаве комбиновала је с изјавама потомака Гаврила Принципа. Била је то врло упечатљива прича која се данима препричавала.

– Обично су велики и важни људи пристојни и скромни саговорници. Никита Михалков, на пример, не само да је био пријатан, већ је и помогао сниматељу да намести статив – открива нам.

Велику пажњу изазвао је њен серијал о масонима и темпларима.

– Масони су јако затворени и никада не кажу све до краја – преноси нам Јанковићева, објашњавајући нам да је морала да прође кроз многе провере како би успела да задобије њихово поверење.

– Имају они своје изворе и начине како нас проверавају. Велики мајстор у Паризу био је веома изненађен мојом непосредношћу. Нисам желела да му поставим класична питања, него смо више ћаскали и све време се смејали – прича нам.

Сазнајемо да је прошле године, у Јордану, савладала роњење, и то све зарад приче, како би гледаоцима дочарала ронилачку експедицију. Није желела да рониоце чека на површини, већ се охрабрила да се с њима спусти у те лепе тајновите воде. И неочекивано се „заразила” овим спортом... У међувремену, усавршила се и стекла другу ронилачку звезду. То јој је сада велика пасија.

– Било је заиста дивних путовања и прича широм света, и то је она лепша страна овог посла. Али ретко ко зна да смо, на пример, да бисмо усликали прелепу ризницу уклесану у камен у Петри, морали са све тешком опремом да се пентрамо по врлетима... Исто тако, када смо јахали камиле у јорданској пустињи, умало нисам пала са ње – присећа се Јанковићева.

Било је свега на терену, и тешких, и неочекиваних, и духовитих ситуација. Препричава нам једну такву:

– Када смо радили репортажу о вештачкој оплодњи свиња, упозорила сам камермана да идемо у свињац и да ће бити прљаво, како би се адекватно обукао. Кад смо дошли, успоставило се да није свињац прљав, већ ми. Морали смо да се истуширамо пре него што су нас пустили да уђемо, јер су то били скупи примеци свиња које се чувају у специјалним условима да не би дошло до заразе...

Овај посао воли и зато што успева да помогне многима. И то нису намештене приче, тврди. Заиста, после прилога, јављају се људи добре воље који желе да помогну актерима приче. Присећа се репортаже о раднику Градске чистоће Арслану који је много волео да чита. Редакцији се јавио један приватни факултет који му је понудио стипендију за школовање. Арслан, не само да је завршио факултет, него и мастер студије.

Наравно, каже, нису увек све приче афирмативне. Често се труди да заузме критички став и да многе чињенице провери, као недавно када је радила причу о лечењу отровом жабе.

– Некада нешто мора да буде забавно, а некада тужно и застрашујуће. На пример, прича о Азри Башић која је осуђена за мучење и убиство у логору у Дервенти, не може а да не буде потресна. Веома је важно у репортажи пренети емоцију. Водим рачуна да то не пређе границу доброг укуса и да не буде патетично. Гледаоци, као и саговорници, увек препознају искрену намеру, отвореност и чисту емоцију. Када сам радила серијал о крађи беба, нису нам толико били важни подаци, колико да чујемо исповест родитеља – прича Јанковићева која је уверена да ове приче нису измишљене и да је ту заиста нечег било. Јер, тврди, јако је чудно да је било толико случајева мистериозног нестанка беба, а да никада ништа није решено и да нико није за то одговарао.

Увек се труди да причу разради и представи на свој начин, иако су неке теме већ обрађиване у другим медијима. Многи саговорници су неповерљиви, каже нам, као на пример Роми који су јој рекли: – Ви ћете да напишете да имамо вашке...

Ова новинарка нам открива да је већ у шестом разреду знала да ће се бавити новинарством. Није имала узоре у породици. Отац јој је судија, а мајка правник, али је заволела ову професију похађајући новинарску секцију. Мислила је да ће радити у штампаним медијима, пошто цео живот воли да пише, поготово песме. Током студирања ФПН приклонила се радију и била у Лондону на пракси, такође на радију, у организацији Би-Би-Сија. Међутим, на одбрани дипломског, Лила Радоњић ју је позвала да дође у „Мрежу”. Када је закорачила на телевизију, у потпуности јој се посветила и заволела.

Чим се време пролепша, намерава да уради причу о ветровницима. То су људи који, по легенди, падају у транс када наилази лоше време и боре се с олујама, односно злим духовима. Кажу да их има данас у појединим деловима Мокре горе.

У слободно време ужива са четворогодишњом ћерком Ханом. Једном се наљутила када ју је мама одвела у монтажу, јер је очекивала да ће то бити базен с ајкулама.

Јасна воли да чита, а ужива и у плесу. Веома је занима и монтажа и често прети својим монтажерима како ће да им преузме посао.

– Чак сам 2012. године уписала докторске студије на ФДУ, али ме је ударио ауто на пешачком прелазу па сам годину дана провела у болници. Завршила сам само један семестар, затим је дошла ћерка. Ко зна, можда некад наставим, за своју љубав – исповеда се.

У будућности, волела би да ради озбиљније документарце и путописе. Омиљене репортаже су јој биле и о малом каплару Момчилу Гаврићу, и о атомистима који су били изложени зрачењу у Винчи током експеримента па им је пресађивана коштана срж у Француској. То је била прва таква операција у историји.

– То су све филмске приче. Жао ми је што немам доступну архиву. Немогуће је бити упућен у сваку област, али за сваку се озбиљно припремамо, трудећи се да гледаоце не удавимо подацима. Мислим да смо се специјализовали за репортаже и да имамо препознатљив стил – самоуверено казује.

Тренутно се бави темом самоповређивања код адолесцената. То је ствар о којој се мало прича, а прилично је масовна.

– Лепа ствар у новинарству је што можеш некоме да помогнеш својом причом. Увек се осећам добро када могу као појединац да гледаоцима отворим очи, поручим им да нису сами, да имају коме да се обрате – казује.

Коментари0
4a903
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља